Pevaj! – Ana Magda

PEVAJ

Molim te pevaj, ptico, pred zoru što me slama,
gde čitav svet se smerno iz tmurnog počinka budi,
mi smo prognani davno, pod nama je žrtvena jama,
i kažu da nismo više vredni ko drugi ljudi.

A vrednost, ta mera stara, što vagu života ljulja,
nikome nije znana po svetlom nebeskom sudu,
i svi se činimo samo k`o pomahnitala rulja,
što naopačke ganja već osuđenoga Judu.

I nismo više ništa! Ponor je ime stekao,
po natrpanom ljudstvu što stalno u njega pada
u samilosju božjem, a jednom je pesnik rekao
da smo junačkoga roda u ovoj dolini jada.

Pevaj, prognana ptico! Život još mirno teče
u ovom belom gradu gde nas beznađe guta.
I nismo više ljudi. Vekovi slave kleče,
u prašini pred ničim na krvavom temelju puta.

(C) Ana Magda