ГОЛА ИСТИНА
Сможден у хиљаду ноћи,
прекора, пркоса и одлагања одговорности,
тражих бар део своје заспале моћи,
бар уплашени траг своје способности.
Губи се као привид,
као сенка у залуталој ноћи,
испред себе ставља нагорели зид,
да спава у небеској мирноћи.
Гледа очију слепих,
што виде где нестају дашци ветра,
постајем плашљив, повучен и тих,
куд неста она рука што некад беше спретна.
Милујем мисао као какво јагње,
да не оде а желим да оде,
спустиле се сиве и камене магле,
да однесу последњи гутљај воде.
Ћутим а речи ме боле,
што их не изговарам а хтео бих радо,
шта је остало од истине голе,
зар је и њу неко поткрадо.