Месец: март 2011.

 

 

 

 

 

Bila sam u sredistu tajne,

ko u sred baste bajne,

srela sam razne maske,

hodala unatraske!

Videla  boje koje ne postoje,

i stanovnike Troje!

Cule sam nove price,

koje na stare ne lice!

Cini mi se da sam jela cudna kusala,

i dok sam se izlazeci iz tajanstvene reke

susila,

pridje mi licno kraljica tajne!

I nista,  samo me je gledala,

i to pravo u oci!

Pitala me  je gde sam do sada dremala!?

A, ja se sva ukocih!

U pavu je svatih sada ,

jer tajna je cistiliste duse!

Ko vihor iz dalekog svemira,

spoznas tajnu u razlog svih nemira!

Tu je sve ono sto zelimo ili ne zelimo da znamo,

Cega se stidimo, sta ljubomorno  cuvamo,

usput zaboravljamo!!!!!!?

U zdravlje s njom sa popila,

i iscezla poput vizije!

I posle svega……

probudila sam se srecnija s tajnom,

koja vise tajna nije,

ali ce se navek zvati tajnom,

a tajna se krije!!!!!

 

 

 

Miladinovic Sandra

 

 

 

OBALA

Bogata je ta obala topolama starim nekim,
Kore im se sasušile, a vreme ih čini mekim,
srce im je podaleko od tih brazda čto se roje,
svakim danom srž života od lepote gubi svoje!

Grana jedna od siline zimskog snega napukla je,
na njoj lišće ne zeleni i uzalud broji dane!
Behu mlade, divne, vitke, s vetrovima valovite,
od sunca su sačuvale, za poljupce svile grane,
pticama su gnezdo bile, pa zašto bi sad žalile….?

Neka mlade sad listaju, o lepotom nek blistaju,
a s žuborom šum svoj spletu,
to podare ovom svetu!
Nek odbrane zaborava sve što zbi se ispod grana!
Nek dodole i pastire, vilenjake iz davnina,
kriju pesme, kriju priče,
Što na bajke možda liče!

(C) Sandra Miladinović

MAGIČNA POLJA

 

Znas bice kasno ako dopustis

da sama dodirnem nebeske daljine,

i da mi pogled slucajno odluta,

tamo deleko preko pucine,

koja ne postoji u mome kraju!

U mome kraju polja su magicna,

carbno semenje nice i raste,

ujutru kada leto je, laste nadlecu,

slavuji pevaju najlepsu pesmu…

tajnu da voleti treba do beskraja,

leteti kao da krila imas,

ljubiti vetrove, zvezde dodirivati,

igrati u kolu prelepih vila.

Znas bice kasno ako dopustis,

da polako opet sama sidjem

srebrnim kocijama mirno na tlo!

Tad bice kasno da kazes to “VOLIM TE”,

jer puna casa ce biti prazna,

haljine bele neizguzvane,

a ja cu pijana ipak biti od nebeskog vina sto sam pila!

Mozes li da zamislis mirnocu duse, i ruke sto se spustaju niz telo,

korak sto polako ide put reke i jedno nekada vrelo telo,

koje ce tada sasvim sito, ko posle bezbroj dodira zarkih,

biti jedna mirna luka….

Ne, ti to nikada neces da shvatiš!

(c)Miladinovic Sandra