Сваког јутра себе питам,
Кад се златно сунце роди,
Докле ли ћу ја да скитам,
Куд ме овај живот води.
Што не могу само једном
Да се винем у висине,
У животу овом бедном
Да осетим чар даљине…
…па да тихо једног дана
На тло паднем, да се скрасим,
Да зарасте стара рана
Пре н’о што се ја угасим?!
(Прочитано: 27 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.337 пута)