СКАКАВАЦ НАД ЕВРОПОМ
Раскорачен између два неба
Онога испод потпуно преврнутог
И онога изнад никад плављег
Отргнут екстремном котом
Још једну реч
Изговарам
Побожно и усиљено
Овде као ниједном досад
Осећам окове равнотеже
И придружујем се онима
Који су хтели вертикалом у небо
Одавде
Као никад презирем
Све затворене путање
Што скривају водоскоке
И птицама
Које прелећу вештачке паралеле
Добацујем челичне мрве
Да истрају
У исконском кидању
6. јул 1979.
Песма је записана у авиону Будимпешта – Кијев и прочитана истог часа генерацији студената електротехнике са ФТН Нови Сад која је путовала на апсолвентску екскурзију у Кијев, Лењинград и Москву. Пошто није објављена у мојим књигама, а моја генерација са студија је није заборавила, то јој, са ове раздаљине, песму ПОСВЕЋУЈЕМ. Рајица Драгићевић (9.4.2018)
Pjesma je fantastična. Hvala mojem kolegi i prijatelju za ovu predivnu pjesmu i uspomenu na lijepa vremena.
Velimir Barač
Рајо, ова антологијска песма српске поезије, морала је једном да угледа светлост дана. Ова сјајна песма, која је брзином најсветлије муње, заиста бљеснула на небу изнад Европе, после толико протеклог времена изашла је из најдубље таме и не може се више зауставити.
Поздрав Зеља и Крндија!
Поштовани друже, колега, пријатељу,
Размишљао сам о твом раду на “два колосека”. С једне стране диспечерски посао , који тражи максималну концентрацију и присутност, а с друге стране песничко стваралаштво. И у једном и у другом послу си, по мом мишљењу, достигао највеће висине. Није ми познато да је неко пре тебе у томе успео. Као у наслову песме Лазе Костића “Међу јавом и мед сном”. Кажем само у наслову, јер код тебе није као код Лазе “дан што плете ноћ опара”. Ти ниси ништа “парао” већ све складно уклапао.
Драган Живановић
28.10.2023.
Поново сам прочитао песму “Скакавац над Европом” и, као увек, нове мисли ми навиру у главу. Исконска је тежња човека да лети, да изблиза види небо, да види како са тих висина изгледа тло по коме свакодневно хода. Почев од митских пионира летења Дедала и Икара, човек је усавршио летење. Па ипак, пре човека, птице су виделе лепоту небеског плаветнила, а истовремено су виделе како изгледа живот доле. Како ли им изгледа човек сада, а како је изгледао док није могао да лети? Да ли је сада бољи или гори? Треба да имамо на уму да нас са висина неко посматра и “оцењује”. Како каже песник Антун Бранко Шимић: “Човјече, пази да не идеш мален испод звјезда”.