DVA ŽARA – Gorica Stanković

DVA ŽARA Sanjala je da će jednog dana zaceliti srce puno rana i prestati tuga da joj piše pesmu koja na jesen miriše. Ponaša se kao da je slepa pogrešnom je ona bila lepa kao da se dvojnik u njoj krije kad pitaju kože dobro mi je. Novi dani ostaše bez nade crta osmeh i … Настави са читањем “DVA ŽARA – Gorica Stanković”

DVA ŽARA

Sanjala je da će jednog dana
zaceliti srce puno rana
i prestati tuga da joj piše
pesmu koja na jesen miriše.

Ponaša se kao da je slepa
pogrešnom je ona bila lepa
kao da se dvojnik u njoj krije
kad pitaju kože dobro mi je.

Novi dani ostaše bez nade
crta osmeh i piše balade
gorela su srca ko dva žara
izgorena nisu šaputala.

Sem papira ne osta joj ništa
prah pepela i dim sa zgarišta.

Stanković Gorica

ПРОСИДБА

ПРОСИДБА Ово сам спевао у заносу сетном, Љубљеној жени под прозором њеним, Кад сам јој шаптао у вртићу цветном, Како је волим и да ћу да је женим. Она се само насмеја и рече: „Да л` ниси можда мало више пио, Молим те дођи неко друго вече, Само кад сасвим будеш трезан био“. Вољена госпо, … Настави са читањем “ПРОСИДБА”

ПРОСИДБА

Ово сам спевао у заносу сетном,
Љубљеној жени под прозором њеним,
Кад сам јој шаптао у вртићу цветном,
Како је волим и да ћу да је женим.

Она се само насмеја и рече:
„Да л` ниси можда мало више пио,
Молим те дођи неко друго вече,
Само кад сасвим будеш трезан био“.

Вољена госпо, љубим те до гроба,
Заносно, као што те нико није.
Ти си од мене направила роба,
Који је пијан кад ништа не пије.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

АМАНЕТ

АМАНЕТ Дошло време да се у бој спремам, Сабљу немам ал` ништа не мења. Књигу ову к`о споменик дижем, За далека нека поколења. Свако слово целивам и слажем, На олтару нека се посвети. Деци својој хтео бих да кажем, Оно што ми стоји на памети. Ове речи својим жаром пламте, Којено сам у заносу сково, … Настави са читањем “АМАНЕТ”

MILOMIR OBRADOVICАМАНЕТ

Дошло време да се у бој спремам,
Сабљу немам ал` ништа не мења.
Књигу ову к`о споменик дижем,
За далека нека поколења.

Свако слово целивам и слажем,
На олтару нека се посвети.
Деци својој хтео бих да кажем,
Оно што ми стоји на памети.

Ове речи својим жаром пламте,
Којено сам у заносу сково,
Деци својој нека их упамте,
За будуће неко време ново.

Од оца је остануло сину!
Вазда било у српскоме роду:
Да сачува своју дедовину
Понос, образ, име и слободу!

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

***Radenko Nastić

Sam si. Zaustavljen u koraku Zarobljen u vremenu Stablo,breg i sve dokle seže vid, Sve je golo ćutanje i stid. Stidne su oči trava Stidno je rumenilo zore. Ispružiš ruke ka izmišljenoj tački na nebu I gle:bezdani se otvore. Sam si. Tu negde.U travi.U polju.U tudjem svetu. Slutiš tek oblak jedan ko pticu u letu.

Sam si.
Zaustavljen u koraku
Zarobljen u vremenu
Stablo,breg i sve dokle seže vid,
Sve je golo ćutanje i stid.
Stidne su oči trava
Stidno je rumenilo zore.
Ispružiš ruke ka izmišljenoj tački na nebu
I gle:bezdani se otvore.
Sam si.
Tu negde.U travi.U polju.U tudjem svetu.
Slutiš tek oblak jedan ko pticu u letu.

jeseni… Arsenije Lalatović

jeseni…   kaldrmu blatnu prekrilo lišće… u njedrima zlatna jesen… dane  modri, čmasti, tamni… pahulju čekam, bijelu da spasi… u samoći dal si sama? list uveli prekri pola dlana… crvena boja igra je plesa… moja ti si plavet adresa… u sobi samoće leptiri žuti… ćute dok ponoć otkucava…

jeseni…

 

kaldrmu blatnu prekrilo lišće…

u njedrima zlatna jesen…

dane  modri, čmasti, tamni…

pahulju čekam, bijelu da spasi…

u samoći dal si sama?

list uveli prekri pola dlana…

crvena boja igra je plesa…

moja ti si plavet adresa…

u sobi samoće leptiri žuti…

ćute dok ponoć otkucava…

Odavno te nema…

Odavno te nema…   Oči tvoje sijaju u mraku… Dok lahor treperi… Što me gledaš kao u strahu? Andjele moj bijeli…   Noćas ništa više nije… Mjesec  kao negda ne grije… Noćas čamuje čudna tišina… A tebe nema kao ranije…   Odavno te nema… Pitam sebe samog zašto? Osta blijeda uspomena… Na vrijeme provedeno sa … Настави са читањем “Odavno te nema…”

Odavno te nema…

 

Oči tvoje sijaju u mraku…

Dok lahor treperi…

Što me gledaš kao u strahu?

Andjele moj bijeli…

 

Noćas ništa više nije…

Mjesec  kao negda ne grije…

Noćas čamuje čudna tišina…

A tebe nema kao ranije…

 

Odavno te nema…

Pitam sebe samog zašto?

Osta blijeda uspomena…

Na vrijeme provedeno sa tobom…

 

Ponekad zavaravam sebe…

Moralo je biti ovako…

Imao sam negda tebe…

A sada sjećanje olako…

 

Oči tvoju namiguju kradom

Dok lahor treperi…

Živim noćas sa izgubljenom nadom

Anđele moj bijeli…

ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ

ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ Кад се Сунце на истоку јави И по нама проспе дивне боје, Чекајући да зора заплави, Да те видим мило чедо моје. Све у мени трепти од милине, Срце ми је обузела снага, Ја те зовем и кћери и сине, Ти си моја девојчица драга. Добро дошла радости у зору, Да озариш родитељско … Настави са читањем “ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ”

ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ

Кад се Сунце на истоку јави
И по нама проспе дивне боје,
Чекајући да зора заплави,
Да те видим мило чедо моје.

Све у мени трепти од милине,
Срце ми је обузела снага,
Ја те зовем и кћери и сине,
Ти си моја девојчица драга.

Добро дошла радости у зору,
Да озариш родитељско лице,
Да огранеш на моме прозору,
Као Сунце драга девојчице.

Добро дошла песмо у весељу,
Да те певам целога живота,
Добро дошла у свету недељу,
Као празник, младост и лепота.

Добро дошла ластавице плава,
Да украсиш моје топло гнездо,
Твоје срце у мом срцу спава,
Добро дошла моја сјајна звездо.

Добро дошла лептирице бела,
Да освежиш моје росно цвеће,
Весеља ми пуна кућа цела,
Сваки кутак – радости и среће.

Добром си ми испунила снове,
Твоје име моје име краси,
Моја песма по теби се зове,
Жива, здрава и весела, да си!!!

Лепо те је дочекала мајка,
А ни отац ништа мање није,
На руке те прихватила бака,
И деди си чедо најмилије.

Сви се скупа радују и хвале,
Љубави је пуна твоја соба,
У нашим су нежне руке мале,
Блистају ти родитеља оба,
Али нико радости не крије,
Волимо те наше најмилије!!!
Љубав; радост; младост с пуно цвећа,
У животу да те прати срећа.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ГРАД ЉУБАВИ – Миладиновић Сандра

ГРАД ЉУБАВИ Кроз град љубави сам прошла попут вихора, а, крила су ми ипак никла… И на тргу док ме је Сунце грејало, ја сам се не знајући стопила са његовим срцем… У граду љубави сам била тек пролазник, а, душа ми је ипак у њему остала… И када сам у реку снено гледала једног … Настави са читањем “ГРАД ЉУБАВИ – Миладиновић Сандра”

bar-obori-pogled-e1365376289364

ГРАД ЉУБАВИ

Кроз град љубави сам прошла
попут вихора,
а, крила су ми ипак никла…
И на тргу док ме је Сунце грејало,
ја сам се не знајући стопила са његовим срцем…
У граду љубави сам била тек пролазник,
а, душа ми је ипак у њему остала…
И када сам у реку снено гледала једног дана,
остала сам заувек као сена на његовим улицама…
У граду љубави сам била загрљена,
сваки пут када крочим ногом у нови дан…
Свуда је ницао живот и жагор….
гласови у мени непоновљени……
У граду љубави сам се поново родила,проходала и
проговорила – научила да летим,
па када се сетим свих оних степеница и фонтана,
Калемегдана на ушћу река, очију драгих пријатеља,
ја осећам празнину јер није некада исто што и сада….
За срећу нема бољег раја од Београда…
Мој Београде на ушћу реке две
ВОЛИМ ТЕ!

© Миладиновић Сандра

***Radenko Nastić

Niz polja andjeoski meko Visinama na poklonjenje,Krotkost moja, Devičanstvo!Vladičanstvo!-ponoćnog sjaja rekom Gromkije od suze osmeh-tugom Ne zgasni!Ne!-U vir oka I San mi na dar I krvnik,i drug(naličje i lice) Za Večnost put,Milosnice. Svetlo u noći-To oganj u noći. Bezmernoj prizivam Ti glas. Nebeski biseri na dar-Suze!Suze!

Niz polja andjeoski meko
Visinama na poklonjenje,Krotkost moja,
Devičanstvo!Vladičanstvo!-ponoćnog sjaja rekom
Gromkije od suze osmeh-tugom

Ne zgasni!Ne!-U vir oka
I San mi na dar
I krvnik,i drug(naličje i lice)
Za Večnost put,Milosnice.

Svetlo u noći-To oganj u noći.
Bezmernoj prizivam Ti glas.
Nebeski biseri na dar-Suze!Suze!

Pesmu nedelje u novembru 2013 bira-Lepa Simic

NEBESKA KOČIJA- Dragan Pavlović Zarekao sam se sebi  jedanput i zauvek,  najčvršće što mogu,  da neću umreti.  Samo ću otići  daleko u visine,  i kada smrt dođe  neće me zateći,  ni pronaći me neće,  ne dam da me nađe.  Sakriću se iza tamne zvezde  i pokriti Kumovom slamom,  neka vrati praznu nebesku kočiju.  Ostaće moja … Настави са читањем “Pesmu nedelje u novembru 2013 bira-Lepa Simic”

NEBESKA KOČIJA- Dragan Pavlović

Zarekao sam se sebi

 jedanput i zauvek,

 najčvršće što mogu,

 da neću umreti.

 Samo ću otići

 daleko u visine,

 i kada smrt dođe

 neće me zateći,

 ni pronaći me neće,

 ne dam da me nađe.

 Sakriću se iza tamne zvezde

 i pokriti Kumovom slamom,

 neka vrati praznu nebesku kočiju.

 Ostaće moja upakovana ljuštura

 obučena u svečano odelo,

 suvišne su suze,

 čemu patetika,

 biću u mirisu tamjana,

 lepršaću iznad plamenova sveća

 i, nasmejan ću slušati meni opelo.

 Dok mi pop poje molitve opela,

 saznaće moji najdraži

 da još nisam otišao,

 daću im znak,

 ugasiću nekoliko sveća

  i od dima napraviti krug.

 Biću prvi ispred svih,

 stajaću na vrhu krsta,

 orkestar će svirati

 nešto nalik na marš,

 u ritmu mog kažiprsta.

 Na kraju tog ozbiljnog čina,

 kad stave vence i poslednji buket

 u rever ću zadenuti beli cvet,

 popiću i ja jednu, naiskap,

  i otići ću u visine, u zvezdani svet.

 Rasterećen zemaljskog bremena,

 prvi put potpuno slobodan,

 ni u vrtove raja, ni u vatre pakla,

 u beskonačnost prostora i vremena

МИРИС ПРОЛЕЋА – Живота Трифуновић

Шта да Вам кажем,
не може то да се опише,
како дивно пролеће
у мом селу мирише.

Сунце је далеко иза брда,
још ноћ мрачна траје,
а песма славуја,
од синоћ не престаје.

Није то једина песма,
која се у ноћи чује,
ту су цврчци и друге птице
и песме до зоре брује.

А каде се изјутра сунце
на хоризонту појави,
тада околина постаје
земаљски рај прави.

Расцветане и олистале гране
као драгуљи сијају
а ливаде, баште и њиве,
шарени паркови постају.

А дечица весела и чила,
по пољима, ко анђели мали,
довикују се и плету венчиће
од цвећа што су га убрали…

Шта да Вам више причам,
речима не може да се опише,
како дивно пролеће,
у мом селу мирише.

© Живота Трифуновић

 

POBUNA-Svetlana Biorac Matić

Iz pećine izašle su ale,
predsednika svoga izabrale.
-Predsedniče počuj muke naše,
ovi ljudi S’ nama decu plaše.

Stoga hitno tabak da se piše
sa nas ova ljaga da se briše,
kod toliko pošasti svih reda
plaše decu da ih ala vreba.

Nema takvog stašila iz priče
kao ovih što na ljude liče,
ni nemani tako strašne ćudi
ko što neki imaju je ljudi.

Kad ste čuli da je neki tata
nastradao zbog alinog rata,
il’  još gore da je neman neka
fijuknula bombom na čoveka? –

Iz pećine izšle su ale
u odbranu sopstvenu su stale.
Deč’ji svet se moli da presudi:
Ko ih plaši – ale ili ljudi?

© Svetlana Biorac Matić

 

ZAHVALNICA – Tanasije Ilić

Pišem ovu zahvalnicu
Kao svetu poslanicu
I šaljem je vama svima
Rodoljubi,-svud nas ima.

I ja sam ti golać goli
Koji svoju zemlju voli
Ovo moje mesto malo
U kojem je vreme stalo.

Kao da je na kraj sveta
Gde još nema interneta
Gde nam petli jave zoru
Gde volovi jos oru.

Gde se rucno zanje klasje,
Gde običaj svaki zna se,
Gde još melje vodenica,
Gde se kuva varenica,

Gde se ljudi pesmom leče,
Tako život ovde teče,
Pod okriljem kulta etno
Siromaštvo, ali sretno!

© Tanasije Ilić