Вољела сам те у сутонима дугим
кад одсјај сунца почне да се губи,
када се мјесец звијездама окити,
до бесвијести сам могла да те љубим.
Вољела сам те кад пуца зора рана
и под прозором зумбул замирише,
дражесно јутро умивено росом
њежном руком ти образе избрише,
и проспе бисере срећних тренутака
да по згужваној постељи оставе траг,
само сам тебе могла звати својим,
твој баршунаст додир ми бјеше драг.
Тражих ослонац на твојим грудима,
од луде среће сам вијенце сплела,
док тихо вјетрови име ти шаптаху,
да останемо спојени, ја сам хтјела.
Вољела сам те, трен лагано мину,
сада у тишини успомене носим,
као благи осмијех сјећање се враћа,
сад ти гордом самоћом пркосим.
.
(Прочитано: 1 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.324.063 пута)