NEBESKA KOČIJA- Dragan Pavlović
Zarekao sam se sebi
jedanput i zauvek,
najčvršće što mogu,
da neću umreti.
Samo ću otići
daleko u visine,
i kada smrt dođe
neće me zateći,
ni pronaći me neće,
ne dam da me nađe.
Sakriću se iza tamne zvezde
i pokriti Kumovom slamom,
neka vrati praznu nebesku kočiju.
Ostaće moja upakovana ljuštura
obučena u svečano odelo,
suvišne su suze,
čemu patetika,
biću u mirisu tamjana,
lepršaću iznad plamenova sveća
i, nasmejan ću slušati meni opelo.
Dok mi pop poje molitve opela,
saznaće moji najdraži
da još nisam otišao,
daću im znak,
ugasiću nekoliko sveća
i od dima napraviti krug.
Biću prvi ispred svih,
stajaću na vrhu krsta,
orkestar će svirati
nešto nalik na marš,
u ritmu mog kažiprsta.
Na kraju tog ozbiljnog čina,
kad stave vence i poslednji buket
u rever ću zadenuti beli cvet,
popiću i ja jednu, naiskap,
i otići ću u visine, u zvezdani svet.
Rasterećen zemaljskog bremena,
prvi put potpuno slobodan,
ni u vrtove raja, ni u vatre pakla,
u beskonačnost prostora i vremena
МИРИС ПРОЛЕЋА – Живота Трифуновић
Шта да Вам кажем,
не може то да се опише,
како дивно пролеће
у мом селу мирише.
Сунце је далеко иза брда,
још ноћ мрачна траје,
а песма славуја,
од синоћ не престаје.
Није то једина песма,
која се у ноћи чује,
ту су цврчци и друге птице
и песме до зоре брује.
А каде се изјутра сунце
на хоризонту појави,
тада околина постаје
земаљски рај прави.
Расцветане и олистале гране
као драгуљи сијају
а ливаде, баште и њиве,
шарени паркови постају.
А дечица весела и чила,
по пољима, ко анђели мали,
довикују се и плету венчиће
од цвећа што су га убрали…
Шта да Вам више причам,
речима не може да се опише,
како дивно пролеће,
у мом селу мирише.
© Живота Трифуновић
POBUNA-Svetlana Biorac Matić
Iz pećine izašle su ale,
predsednika svoga izabrale.
-Predsedniče počuj muke naše,
ovi ljudi S’ nama decu plaše.
Stoga hitno tabak da se piše
sa nas ova ljaga da se briše,
kod toliko pošasti svih reda
plaše decu da ih ala vreba.
Nema takvog stašila iz priče
kao ovih što na ljude liče,
ni nemani tako strašne ćudi
ko što neki imaju je ljudi.
Kad ste čuli da je neki tata
nastradao zbog alinog rata,
il’ još gore da je neman neka
fijuknula bombom na čoveka? –
Iz pećine izšle su ale
u odbranu sopstvenu su stale.
Deč’ji svet se moli da presudi:
Ko ih plaši – ale ili ljudi?
© Svetlana Biorac Matić
ZAHVALNICA – Tanasije Ilić
Pišem ovu zahvalnicu
Kao svetu poslanicu
I šaljem je vama svima
Rodoljubi,-svud nas ima.
I ja sam ti golać goli
Koji svoju zemlju voli
Ovo moje mesto malo
U kojem je vreme stalo.
Kao da je na kraj sveta
Gde još nema interneta
Gde nam petli jave zoru
Gde volovi jos oru.
Gde se rucno zanje klasje,
Gde običaj svaki zna se,
Gde još melje vodenica,
Gde se kuva varenica,
Gde se ljudi pesmom leče,
Tako život ovde teče,
Pod okriljem kulta etno
Siromaštvo, ali sretno!
© Tanasije Ilić
