Sa bojnog polja stižu vesti,
ko li to šalje pismo sa fronta?
Čije to reči kroz kuršume klize,
dok sunce se rađa sa horizonta?
A tamo negde gde je sve mirno,
to pismo prima devojka mlada,
što tom vojniku beše mila
a on njoj nije, sve do sada.
Uštogljen pisar pismo joj dade,
ona ga uze u drhtave ruke.
Primeti da se smeje i plače,
bilo je tada i sreće i tuge.
Pismo otvori istog trenutka,
znala je i ona šta su svi znali,
da je neko na frontu voli
I da nekome sada mnogo fali.
Početak glasi: „Ja sam dobro“
tek da probudi radosti draž.
„Moram ti reći da te volim
I ako znam, da to već znaš.
To ti već jednom davno rekoh,
kakvu si gužvu zbog toga digla
I ti mi tada besno reče,
Idi od mene šta me to briga.
Oprosti molim te što ružno pišem,
moram da žurim jer trebam poći,
moja se četa večeras seli,
čekamo borbu sledeće noći.
U noćima hladnim ti me greješ,
misli o tebi nadu mi daju.
A sliku tvoju kraj srca nosim
da me čuva dok borbe traju.
Jednom kad ovo ludilo prođe
i kad se vratim opet u selo,
hoćeš li samnom u crkvu poći
ali obučena sva u belo?”
U njoj te reči prizvaše sreću,
u tom trenutku veću od svega
i neko divno osećanje
shvatila je, i ona voli njega.
U zanosu snažnom prigrli pismo,
tada iz koverte nešto pade,
to beše slika što mu je ona,
nekada davno, nevoljno dade.
U čudu se pita, šta će to ovde,
zašto mi svoju amajliju šalje
kad je još uvek tamo na frontu,
kad još ovo ludilo, traje.
Tada na slici primeti mrlju,
to je od krvi,zaključi jasno
i da je pismo prekasno stiglo,
da je sada za njih dvoje, kasno.
U koverti još jedan papir nađe,
na prvi pogled beznačajan, sitan
ali kad vide na njemu šta piše
taj papir posta neizmerno bitan.
„Nadam se da je adresa prava
I da je pismo stiglo do tebe,
nisam ga dobro čuo šta priča
ali sam siguran, da je pominjao tebe.
U jeku borbe, kraj jednog rova,
videh ga kako se guši u krvi
dok u rukama steže sliku,
ja sam do njega došao prvi.
U borbi dadoh obećanje,
drugu što ispusti dušu svoju,
da ti pošaljem njegovo pismo
i da ti vratim sliku tvoju.“
