Добродошли!
Još me samo jednom pogledaj u oči da u njima vidim plavetnilo mora. Još me samo jednom pogledaj u oči da u njima gledam sva buđenja zora. Još me samo jednom pogledaj u oči i raspali vatru što lagano gasne, još me samo jednom tim očima plavim podseti na noći nesane i strasne. … Настави са читањем “JOŠ ME SAMO JEDNOM POGLEDAJ U OČI – Milovan Petrović”
Još me samo jednom pogledaj u oči
da u njima vidim plavetnilo mora.
Još me samo jednom pogledaj u oči
da u njima gledam sva buđenja zora.
Još me samo jednom pogledaj u oči
i raspali vatru što lagano gasne,
još me samo jednom tim očima plavim
podseti na noći nesane i strasne.
Još me samo jednom, pa nek tačka to je
da sa sobom nosim samo oči tvoje
pa nek mi sećanja samo tebe slave
i neka su uvek u nijansi plave.
Milovan Petrović
–
[ti_audio name=”Milovan Petrovic”] Milovan Petrović je rođen 1961. godine u Ćukovinama, opština Koceljevo. Osnovnu školu je završio u Šabačkoj Kamenici, a dalje školovanje nastavio u Šapcu. U gradu ušuškanom ispod obronaka slavnog Cera, na tromeđi Pocerine, Mačve i Srema, živi i radi do 2005. godine. Potom se seli u Švedsku, gde i danas živi.Sklonost ka … Настави са читањем “SVE PESME SRCA MOG – Milovan Petrović”
[ti_audio name=”Milovan Petrovic”]
“lubav za ljubav” . Blagosloven mi budi… Rjetki su bogougodni ljudi; Cjene ljubav, vjeru i nadu Zahvalni su na svakom daru. Odani, iskreni, blagi, radni… Nad svojom dušom uvjek su gospodari…. . Živeće naše sutrašnjice. . Ljubav je Božji dar Hristov porkov i kalendar…. Molitvu zahvalnicu ne prekidaj… .
“lubav za ljubav”
.
Blagosloven mi budi…
Rjetki su bogougodni ljudi;
Cjene ljubav, vjeru i nadu
Zahvalni su na svakom daru.
Odani, iskreni, blagi, radni…
Nad svojom dušom uvjek su gospodari….
.
Živeće naše sutrašnjice.
.
Ljubav je Božji dar
Hristov porkov i kalendar….
Molitvu zahvalnicu ne prekidaj…
.
Crvena haljina,neobična,duga, sasvim jednostavna bez čipke i veza ali učini da luckasti devojčurak, najednom postane divna princeza. Kako samo otmeno nosi, tu haljinu boje majskih ruža a kad oseti pogled na sebi ona sve hitrije korake pruža. Kao da magijom zrači svila, ko je tako zanosnu skroji? U njoj izgleda tako mila, dok … Настави са читањем “Crvena haljina – Nenad Đekić”
Crvena haljina,neobična,duga,
sasvim jednostavna bez čipke i veza
ali učini da luckasti devojčurak,
najednom postane divna princeza.
Kako samo otmeno nosi,
tu haljinu boje majskih ruža
a kad oseti pogled na sebi
ona sve hitrije korake pruža.
Kao da magijom zrači svila,
ko je tako zanosnu skroji?
U njoj izgleda tako mila,
dok gordo korača i zvezde broji.
Pomislih da je iz krajeva južnih,
iz nje izbija vrelina i mladost,
kao da pleše salsu il’ tango,
pokretom svakim izaziva radost.
To mitsko biće odjednom nesta
i niko ne zna kuda to ode
a crvena haljina još dugo osta
duboko u mislima očarane gospode.
Umilnim glasom tuđina zove, kao sirena mornare u smrt a ti misliš, čeka te život, radost, sreća i rajski vrt. Sa nadom grabiš priliku novu i srećan hrliš u beli svet ali kad stigneš, tamo te čeka večita zima, hladnoća i led. Hodaš bez cilja, zamišljen, sam, postaješ senka, kule se ruše, možda … Настави са читањем “Tuđina – Nenad Đekić”
Umilnim glasom tuđina zove,
kao sirena mornare u smrt
a ti misliš, čeka te život,
radost, sreća i rajski vrt.
Sa nadom grabiš priliku novu
i srećan hrliš u beli svet
ali kad stigneš, tamo te čeka
večita zima, hladnoća i led.
Hodaš bez cilja, zamišljen, sam,
postaješ senka, kule se ruše,
možda nekad i stekneš bogatstvo
al’ ćeš do tada, ostati bez duše.
Shvatićeš nekad svoju grešku,
kako stariš biće ti gore,
krenuće reka osećanja,
snovi će postati noćne more.
Fali ti jezik, fali sloboda,
tamo si ipak samo rob,
fali ti šetnja kroz guste šume
I nekad da obiđeš očev grob.
Oprosti mi sine ruskih stepa što ti pišem ovo kratko pismo, mi živimo u druga vremena pa se nikad upoznali nismo. I moj otac kao tvoja majka, često čeka u starom kaputu, da se vratim sa hladnog severa, u rukama drži dunju žutu. Noži finski davno zarđali ostavljeni u prošlosti davno, i da dođe do … Настави са читањем “PISMO JESENJINU – Milovan Petrović”
Oprosti mi sine ruskih stepa
što ti pišem ovo kratko pismo,
mi živimo u druga vremena
pa se nikad upoznali nismo.
I moj otac kao tvoja majka,
često čeka u starom kaputu,
da se vratim sa hladnog severa,
u rukama drži dunju žutu.
Noži finski davno zarđali
ostavljeni u prošlosti davno,
i da dođe do kafanske tuče
sin bi ipak prošao mu slavno.
Ni zbog čaja u Tursku ne moram
nit zbog žena prekrivenih lica,
sve je sada tu na dohvat ruke,
Evropa je Turska čajdzinica.
Na Bosforu trgovina cveta
svila više sad nije na ceni,
sad se “belo” dosta bolje proda,
a more se kao nekad peni.
Evropa je uboga starica.
Stara dama sumnjivog morala,
sakrivenog, izboranog lica,
sve u svilu i šal iz Horosana.
Svom ću ocu vratiti se skoro,
kad proleće baštu ozeleni,
jer da skitam po belome svetu,
odavno je dosadilo meni.
Oprosti mi što ti ovo pisah,
ne znam šta bih još mog’o na kraju,
karavani i dalje prolaze,
a kerovi kao nekad laju.
Milovan Petrović
–
ТЕК ТЕК још једну песму крилату ево приносим постојање да означим дух стварања да разгорим да осветлим пут животни од родних врлети урвина и беспућа кроз неверицу преко јаруга и усеклина кроз невиднину и измаглицу кроз немир и дрхтавицу кроз сузу прву за словом и исказом скамењеним кроз испосницу с погледом плавим узнесеним непомиреним и … Настави са читањем “Рајица Драгићевић: ТЕК ТЕК”
ТЕК ТЕК
још једну песму крилату ево
приносим
постојање да означим
дух стварања да разгорим
да осветлим пут животни
од родних врлети урвина и беспућа кроз неверицу
преко јаруга и усеклина
кроз невиднину и измаглицу
кроз немир и дрхтавицу кроз сузу прву
за словом и исказом скамењеним кроз испосницу
с погледом плавим узнесеним
непомиреним и отвореним
родној груди и звуку химне нареченим
док пробија се кроз помрчину и звериње
као издвојени глас
што надјачава метеж буку
и разгорева нетремицу коју разумеће тек
они што долазе
што сићушну наду у урлик пропињу
из живота малог бежећи
кроз плетива и везива кроз стогове и крстине
кроз снове у сновима
до замишљеног извесног благодатног
што кроз знакове и знамења
у утроби песниковој васкрсава
7.1. 2013. Рајица Драгићевић
Pomozi mama Uplašena sam i boli me Kao onda Kad si me nezrelu tešila Tamo Među bokorima ribizli u vrtu U rano jutro Kad su drozdovi pevali tiše nego ti I ja plakala bez razloga Sklupčana u tvome krilu Opraštajući se od nečega Zaboravljenog u snu I strašno me bolele napupele grudi I prepunjena … Настави са читањем “VELIKA MALA MOJA – Nena Miljanović”
ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић Као и сви други, дивим ти се крадом, заборављам поглед негде на твом телу , можда и не слутиш док пролазиш градом, дечацима ледиш крв тек узаврелу. Све некако стане, заћути у трену, а погледи неми у стопу те прате, прошапће неко види ону жену, кад одмакнеш лаже … Настави са читањем “Pesme nedelje aprila 2015 bira – Lepa Simic”
ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић
Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твом телу ,
можда и не слутиш док пролазиш градом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.
Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд зна те.
Ако се окренеш ил застанеш мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.
И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.
Ма признајем јеси ко богиња збиља,
али и у теби женско срце бије,
пала је и Троја, Рим, Спарта, Бастиља,
нетакнуто ништа још остало није.
Но Амор и ја смо већ дуго у свађи,
најбоље сам стреле потрошио давно,
нека на те куле јуришају млађи,
и без тог трофеја осећам се славно.
Е, ово већ личи на познату причу,
о киселом грожђу и лукавом лисцу,
за мене је касно, одустајем часно,
а твоја лепота нек опрости писцу.
© Мирослав Мића Живановић
СРПКИЊО – Јовица Станковић
Шта се ово данас са тобом збива
Утробу си своју много олењила
Вековима твоје богатство се мерило
Колико си живота подарила.
Света је дужност пород имати
Рађај Српкињо или нас неће бити
Косово свето нас опомиње
Шта се Србији може догодити
Друга кнежева клетва са небеса се чује
Свети завет је мајка бити
Српкињо за спас Српства и Србије
Утроба твоја одлучујућу битку бије
Тешка судба да Србију не би стигла
Српкињо три живота роду подарила
Витешву чељад задојила
Брата сеју животом својим да их љуби
Србине роде мили част мајци
И породици да сте повратили
Са вером Божијом
Ова заповест се лако прима
Ко у овај бој не крене
“Од рода му ништа не родило
Ни у пољу бјелица пшеница
Ни у брду винова лозица”
© Јовица Станковић
У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ – Даница Рајковић
Стоји у сенци дивље трешње
Гледајући зелени лист како се буди
Сунце златно и топло сија
И својим сјајем пролеће руди
Љуља се капут на погуреним леђима
А ветар носи седе праменове косе
Лете лептири по зеленој трави
Топлину и радост са собом доносе
Он је и даље у сенци дивље трешње
Кроз мозак пролећу бројна питања
Можда памти неко зло време
Или су то ипак само лепа сећања
Сенка почиње полако да бледи
Док Сунце креће на далеки пут
Он и даље стоји испод те трешње
Чека Месец да засветли жут
И осветли на кори драго име
Уцртано тог давно прохујалог дана
Када су се волели у сенци дивље трешње
Све чекајући да сване зора рана
© Даница Рајковић
НА ИСТОМ БРОДУ – Миладиновић Сандра
Мирише бехар у твом загрљају,
да је сувенир да га сачувам,
сан, да га сањам док постојим,
небо – да увек руке му пружам…
Наслоним главу на твоје груди,
осећам како дамари бију,
као врућ ветар душу ми греју,
уздаси ништа не сакрију…..
Ти и не слутиш моје стрепње,
све моје слутње што ме гоне,
а хладне кише понекада лију,
потоци суза, па душа клоне….
Насмејем ти се као птица,
ни трзај зеница да приметиш,
не дам да залуташ у ходницима,
као дивљи вранац пољем полетиш…
Тихо ти овлаш додирнем душу,
онда када се најмање надаш,
и ја сам звезда која сија,
не бих поднела да ми страдаш!
Мисли да си слободан као и ја,
јер севдах воли слободу,
плови тим бурним даљинама,
ипак смо увек на истом броду!
(с) Миладиновић Сандра