www.poezija.rs

„Milosrdni anđeo“ je stigao
revoluciju terorizma podigao,
bujanje nasilničkog tromba
podržava „humanitarna“ bomba.

Imperijalistički borci za slobodu
obijaju se sopstvenom narodu,
čvrsti su njihovi garanti
na dnu mora su emigranti.

Pomirenja na okruglom stolu
fantomi terora na pomolu,
predviđanja ravna nuli
sramni ataci na karauli.

Odrubljene glave, loši znaci,
nisu izumrli divljaci,
moćnici uživaju u renti
Planetu preplavili eksperimenti.

Začudio bi se i sam Tvorac
većini koja je postala zamorac,
progovorile su iz gubice
obučene samoubice.

Nevidljiva mastila
nepisana su pravila,
spreman je svet
za masovni reset,
brljavi do te mere
virusirao je foldere.

Kao sav normalan svet
ustajem u pet do pet,
zatim, mamuran pospan
odlazim u toalet.

Paste za zube nema,
nestala je još juče,
za pastu nema problema,
druge me nevolje muče.

Taj lik iz ogledala
što me cinično gleda
zeva mi u lice, očito mrzi,
mira mi ujutro ne da.

Pita me kud sam pošao,
i gde ću tako rano,
zašto se ne vratim u topli krevet
kad sve je zavejano.

Govorim kako je danas,
tako je bilo i juče,
ako bi slušao njega,
izašao ne bi iz kuće.

Dobro glupane matori
zar ništa shvatio nisi,
za tog bogataša što radiš,
samo još jedna brojka ti si.

I dobro upamti ovo,
što ću ti sada reći,
kad čuje da si na posao stigao,
nema kraja njegovoj sreći.

Samo se promeškolji,
okrene na drugu stranu,
pomazi novu starletu,
nedavno upoznanu.

I dok si ti od rada,
na poslu sav pretrno,
gazda ti s mladom “damom”
u razvrat davno posrno.

Ti mu tamo na poslu,
bogadstvo praviš sve veće,
a on ti povišicu,
veruj mi dati neće.

Gledam u tog dosadnog lika,
što me iz ogledala gleda,
da kažem da je u pravu,
baš mi se nešto ne da.

Milovan Petrović

–

Sanjam Šabac, sanjam okolinu
Mačvu, Srem i moju Pocerinu
reke Savu, Drinu, Kolubaru,
i naravno, voljenu Tamnavu.

Sanjam bitke na Ceru vođene
Šumadiju i brežuljke njene.
Stare staze u rana svitanja,
cvetna polja rosom okupana.

Sanjam kuću, Loznicu , Valjevo,
sve gradove svako naše selo.
Žitna poljai i rodne šljivike,
niske višnje, hrastove velike.

Sanjam miris pokošene trave
Đurđev danak i sve srpske slave.
Frušku goru manastire njene,
i sve crkve davno izgrađene.

Niš, Kruševac, gradove na jugu,
sve puteve, Lajkovačku prugu.
Sanjam tako domovinu svoju,
a i tebe, plavu kosu tvoju.

Sanjam noću, danju i uveče,
sanjam i sad, san još uvek teče.

Milovan Petrović

–

Како да поставим на фејсбуку
Мирис опојних дивљих трава…
Или мирис прашине на цести,
Иза колоне мршавих крава…

Како да поставим на фејсбуку
Мирис врелином спржених ливада
И презрелог сијена испод љетњег пљуска
Не може то фејсбук… подржати никада
За љепоте дивљине његова генијалност,
Превише је уска…

О да могу окачити на фејсбуку, цвркут шеве док узлијеће…
Пред кишу, зујање ројева у спарини…
У сутону мирном лаки титрај среће…
Ширење плућа на вечерњој свјежини…

Па да разбијем тако, ове смрачене страхоте
Атомске бомбе, ракете, ГМО храну,
Пријетње разне, страдања… и тек мрвице среће…
Што ми се сервирају, све у једном дану.

Sećaš li se proleća kraj reke
neke davne osamdeset neke
žitnog polja i cvetne livade
gde nam sreća zauvek ostade.

Sećaš li se stare vodenice
dal’ ti zbog nje pocrveni lice.
Zbog poljupca i dodira moga,
tihog; “nemoj”, zagrljaja tvoga.

Dal’ ti suza i sad kvasi lice
zbog te reke moja devojčice.
Dal’ te čežnja u sećanje vrati,
dal ti srce kao moje pati.

Zbog mladosti davno izgubljene,
reke, staze, kraj obale njene.
Naše cvetne rosne livadice,
i na reci stare vodenice.

Setiš li se ti na dane stare,
tog proleća i ljubavi prave.
Ostavljene pokraj vodenice,
bistre reke i polja pšenice.

Bi li i ti, dala u bescenje,
svo bogatstvo za tebe i mene
i za reku, za vrbake njene,
vodenicu, stare uspomene.

Sad u prošlost više ne možemo,
a i tajnu kazati ne smemo.
Naša tajna vodenici znana,
na vratima njenim urezana.

Urezana da na ljubav seća,
na istinu da mlade podseća.
Da je ljubav od bogadstva veća,
da u novcu često nije sreca.

 

Milovan Petrović

–

Čovek je ubio retku pticu

I niko ga nije ni prekoreo

A kamo li optužio

Jer

Nije ni ličilo na ubistvo

To zanemarivanje

Sama se ubila izgladnjavnjem

Odbijajući zrnevlje

Jer nije više bilo sa njegovog dlana

Smešno pernato ništa

Ko bi pomislio da voli na život i smrt

Sa srcem koliko lešnik

Prosto

Prestala je da kljuca

I samo pevala svoje sve kraće trilere

Udarajući grudima i kljunom o zid tišine

Iza kog se zatvorio…

 

I kad je uginula

Brižljivo je počistio hrpicu perja  i bacio u vetar

I upitan šta je sa pticum i pesmom

Hladno odgovorio

Nisam ni imao pticu

To što ste slušali

Bio je strainski napukli vergl

Prodao sam ga antikvaru

Za pohabanu knigu ljubavne poezije

Neke anonimne pesnikinje iz moje prošlosti

Više zbog njene biografije nego zbog poezije

Zamislite

Ubila se otrovnim mastilom

Iz tačke na kraju hiljaditog stiha o meni

Tako piše u njenoj poslednjoj pesmi pod naslovom

Ptica Dodo.