www.poezija.rs

Još mi jednu noć pokloni,
nek u njoj izgorim
nek nestanem, nek me nema,
u pepeo nek se stvorim.

Nek vetrovi tad me nose,
preko polja i planina,
nek razveju po poljima,
nek me širom sveta ima.

Još mi jednu zoru daruj,
da se s’ tobom, rosom budim,
pa sa prvim zrakom sunca,
nek zarudim.

Nek isparim s’ kapi rose,
nek me magle gore nose.

U oblaku belom gore,
nek me ima malo više,
pa na lice nek ti padnu,
tople kapi letnje kiše.

Da te kišom tako ljubim,
milujem ti lice, telo,
od vreline tvoga tela,
nek postanem opet belo.

Pa nek’ tako u krug ide,
nek’ putuje oblak beli,
nek ‘ iz njega kiša pada,
nek se svaka kap veseli.

Milovan Petrović

–

I bi Dan Prvi između tebe i mene

Veličanstven kao stvaranje sveta

Početak  Nas i mojih pesama

O začetku Harmonije Ljubavi

Između okeana i obale

U lunarnim intervalima  odlazaka i dolazaka talasa tebe

Do obala  mene slepe za istinu

Da erotski haos ne stvara  harmoniju

Jer dizao si se samo  u plimama muškosti u noćima

I povlačio se u osekama dana

Krio si se

Pod lažnim imenom  i krio me

Potopljenu u kapatki tvoje semene  soli

Na tamnom dnu noćnih misli

 

Danas

Kada je Dan Poslednji iza nas

Strašan kao Armagedon

Ja još uvek hrabro stihujem  o Harmoniji:

Izmišljam te stihovima

Kao nepostojeću planinu Meggido

I ne dam da nastane kraj moje iluzije o ljubavi

I moje poezije

Sada kada sam daleki suvi  sprud

Do kog more više ne dopire

I dalje pevam o plimama

I biseru nastalom iz bola školjke

Od zrna tvoje soli

U moru moje ljubavi

 

 

O more moje

Čuje li me bar tvoj talas strasti

Čuješ li me