Добродошли!
“ljubav za Ljubav” . Dozvolite kišama plakati Mrazu krvavo kamenje zdrobiti … Nek eho jeke ne odzvanja Medvjedi vole da kolo vode… . Kad snijeg pokrije sve Mnogi će ne tren odahnuti Misleći da vreme prošlost briše Al ne znaju: i đavo sija ispod inja! . Crkvena zvona temeljni su prah postali Nema naroda, stoke ni … Настави са читањем “KAD SNIJEG POKRIJE SVE ~ milka vukic v.”
“ljubav za Ljubav”
.
Dozvolite kišama plakati
Mrazu krvavo kamenje zdrobiti
…
Nek eho jeke ne odzvanja
Medvjedi vole da kolo vode…
.
Kad snijeg pokrije sve
Mnogi će ne tren odahnuti
Misleći da vreme prošlost briše
Al ne znaju: i đavo sija ispod inja!
.
Crkvena zvona temeljni su prah postali
Nema naroda, stoke ni plodova…
Snijeg crni sve zlo pokrva
Đavo u neljudima se zabavlja.
Sat na tornju ponoć otkucava grad zaspao, Jovana ne spava nesanica danima je muči sve od briga glava će joj pući. Jovan dugo javljao se nije a često je pisao ranije, da mu nije nestalo papira, il’ mu druga srce zarobila. Bolne misli motaju se same kod Jovane usred noći tamne, sve od bola srce … Настави са читањем “SAT NA TORNJU PONOĆ OTKUCAVA – Milovan Petrović”
Sat na tornju ponoć otkucava
grad zaspao, Jovana ne spava
nesanica danima je muči
sve od briga glava će joj pući.
Jovan dugo javljao se nije
a često je pisao ranije,
da mu nije nestalo papira,
il’ mu druga srce zarobila.
Bolne misli motaju se same
kod Jovane usred noći tamne,
sve od bola srce joj se steže
noć preduga, a njoj je sve teže.
Jova leži zaspati ne može,
od muke bi ispao iz kože.
Bolan leži na belom krevetu,
sam u noći u dalekom svetu.
Bolna duša sad mu ne da mira,
da mu doći samo do papira,
Pa da pismo Jovani napiše,
da je voli na svetu naj više.
Sakrio bi da bolestan leži,
da mu život neumitno beži.
Da je gore svakog novog dana,
da mu ne bi plakala Jovana.
Jovanine muke kad bi znao,
bolan bi se Jova nasmejao,
boja bi se vratila na lice,
zbog ljubavi svoje devojčice.
Milovan Petrović
–
Da je bila lepa, pametna i, po nečemu, izuzetna, šapnula je većina okupljenih oko groba. Jedna starica je sedela na susednom i pratila događaj uobičajene ceremonije. Na kraju je prišla, povukla maramu, skinula naočare, prikupila dronjke koji su joj padali s ramena i pristojno se obratila ucveljenima: “Zašto joj nikada niko nije rekao ništa … Настави са читањем “O SVEMU ZA MINUT — Marina Adamović”
Da je bila lepa, pametna i, po nečemu,
izuzetna,
šapnula je većina okupljenih oko
groba.
Jedna starica je sedela na susednom i
pratila događaj uobičajene ceremonije.
Na kraju je prišla,
povukla maramu,
skinula naočare,
prikupila dronjke koji su joj padali s ramena i
pristojno se obratila
ucveljenima:
“Zašto joj nikada niko nije rekao ništa o tome
dok je bila mlada?”
Ljudi su zadrhtali, krenuli u beg,
a ona je začuđeno pogledala sliku pokojnice:
” Stvarno smo slične, stvarno,
mnogo…”
U ludo aprilsko veče, poveo si me do reke, (bez mosta između dva života) i proklinjao kamenje spoticanja (bio si oženjen), kleo si život i kleo se da sam ti ljubav “dok nas smrt ne rastavi”. Dva lažna svedoka, pun mesec i moja prazna poezija, overili su mi tvoju vrelu zakletvu… U mudru … Настави са читањем “ROMANCE ANONIMO – Nena Miljanović”
U ludo aprilsko veče,
poveo si me do reke,
(bez mosta između dva života)
i proklinjao kamenje spoticanja
(bio si oženjen),
kleo si život
i kleo se da sam ti ljubav
“dok nas smrt ne rastavi”.
Dva lažna svedoka,
pun mesec i moja prazna poezija,
overili su mi tvoju vrelu zakletvu…
U mudru jesenju zoru
oštro je mirasalo na protekle vode,
na tvoje hlađenje i moju smrt:
mesec i moja duša
sahranili su jedno drugo
između korica ispunjene knjige pesama o ljubavi
koju sam zatvorila u sebi
posle tebe.
НИЈЕ МИ ЖАО ДА УМРЕМ Отићи ћу, а свуда ћу се виђати, и неће ми се свиђати, што ће се сви питати где сам… Јер ја сам река, која тече без застоја, и крв када лијем силно ја само понирем, али наново… извирем ненадано….. Отићи ћу моја рано, дрвеном барком преко мора и стићи далеко … Настави са читањем “НИЈЕ МИ ЖАО ДА УМРЕМ….. Миладиновић Сандра”
НИЈЕ МИ ЖАО ДА УМРЕМ
Отићи ћу,
а свуда ћу се виђати,
и неће ми се свиђати,
што ће се сви питати
где сам…
Јер ја сам река,
која тече без застоја,
и крв када лијем силно
ја само понирем,
али наново…
извирем ненадано…..
Отићи ћу моја рано,
дрвеном барком
преко мора и
стићи далеко
где свиће зора
питомог погледа…
и сунце се рађа
као детиња душа…
Није ми жао да ту и умрем
ако ме љубав искуша!
Није!
(с) Миладиновић Сандра
Slabo se svetlo po sobi širi sveća je već pri kraju, plamičak trepti razbija tamu a psi u hladnoj noći laju. Trepere zvezde, severac duva snegom je sve zavejano, lisica noćas svoj plen ne traži ledom je sve okovano. Po drumu snežnom jedna se senka umorno, tromo vuče; “Samo još malo, još koji … Настави са читањем “SENKA – Milovan Petrović”
Slabo se svetlo po sobi širi
sveća je već pri kraju,
plamičak trepti razbija tamu
a psi u hladnoj noći laju.
Trepere zvezde, severac duva
snegom je sve zavejano,
lisica noćas svoj plen ne traži
ledom je sve okovano.
Po drumu snežnom jedna se senka
umorno, tromo vuče;
“Samo još malo, još koji korak
i eto već sam kod kuće.
Mnogo je zima i leta prošlo,
prošli su mnogi dani,
meseci, godine, mladost sa njima
još prozor svetli u tami.
Poslednjom snagom senka se kreće,
pred pragom kuće pade,
ispruži ruku, suza se sledi
umreše zadnje nade.
Sveća se ugasi u maloj kući,
sat kraj slike stade,
starac sliku dodirnu rukom;
“Tuđino eh ko te dade”.
U mračnoj sobi starica tužno,
čisto za sebe reče;
“Nešto mi govori… možda i tebi?
da on nam doći neće”.
Petrović Milovan
–
ОДСВИРАЈТЕ НЕСАНИЦУ Ову песму прочитајте и никога не питајте, шта све живи овог трена ил’ умире задња сена!? Ову песму запевајте уз тамбуру у меани, и никога не питајте дал’ га икад осмех рани!? Зиграјте насред трга пробудите занесене, ко косовка дева кад је напојила све рањене! Нека ветар са дна тајне донесе ту свету … Настави са читањем “ОДСВИРАЈТЕ НЕСАНИЦУ….Миладиновић Сандра”
ОДСВИРАЈТЕ НЕСАНИЦУ
Ову песму прочитајте
и никога не питајте,
шта све живи овог трена
ил’ умире задња сена!?
Ову песму запевајте
уз тамбуру у меани,
и никога не питајте
дал’ га икад осмех рани!?
Зиграјте насред трга
пробудите занесене,
ко косовка дева кад је
напојила све рањене!
Нека ветар са дна тајне
донесе ту свету жицу,
уз тамбуру у меани
одсвирајте несаницу!
(с) Миладиновић Сандра
НЕМАМ ГАРАНЦИЈУ Заведи ми ум па ме разочарај да васкрснем могу јер још увек сањам… Сваки атом снаге попиј ми кроз сламку да устанем могу јер познајем варку! У страст ми претвори сваку ноћ и дан не бојим се сутра гледам ти у длан! Ти одлазиш кажеш… Да молим се Богу? Гаранцију немам. да без … Настави са читањем “НЕМАМ ГАРАНЦИЈУ…… Миладиновић Сандра”
НЕМАМ ГАРАНЦИЈУ
Заведи ми ум
па ме разочарај
да васкрснем могу
јер још увек сањам…
Сваки атом снаге
попиј ми кроз сламку
да устанем могу
јер познајем варку!
У страст ми претвори
сваку ноћ и дан
не бојим се сутра
гледам ти у длан!
Ти одлазиш кажеш…
Да молим се Богу?
Гаранцију немам.
да без мене могу!
(с) Миладиновић Сандра
ВЕЧНА ПУТОВАЊА Могла бих постати стих што рони, ил’ она светлост ко’ ватра што гори…. И звали би ме луди белутак на длану кад открију скривени кутак…. Могла бих постати Твоја заувек – песма на јастуку, мирисни цвет… И звао би ме „Да ли постојиш?!“ Ти, не би успео у страст да ме скројиш! И … Настави са читањем “ВЕЧНА ПУТОВАЊА…..Миладиновић Сандра”
ВЕЧНА ПУТОВАЊА
Могла бих постати
стих што рони,
ил’ она светлост
ко’ ватра што гори….
И звали би ме
луди белутак
на длану кад открију
скривени кутак….
Могла бих постати
Твоја заувек –
песма на јастуку,
мирисни цвет…
И звао би ме
„Да ли постојиш?!“
Ти, не би успео
у страст да ме скројиш!
И пут под ногама
могла бих постати,
под батом силника
могла бих опстати….
Уз мирис биља
и шум густог грања,
скрила бих вечна путовања!
Могла бих постати
чудо над чудима
и необјашњива
до самог лудила…..
Од страха само би
деца одустала….
И звала би ме
„Куд си одлутала?“
(с) Миладиновић Сандра
ЛАЖУ ЛИ?! Завела ме истина префињена, истанчана, понекада сурова…. Без ње очи склопити не могу….. Врбовала ме је од рођења и зашла под кожу, па сам сада дрво, у чијој бити од корена до крошње владају њена правила и пороци…. Њени карневали кораке ми носе где год да кренем или бисере проспем… Опомену носим свуда … Настави са читањем “ЛАЖУ ЛИ?!……Миладиновић Сандра”
ЛАЖУ ЛИ?!
Завела ме истина
префињена, истанчана,
понекада сурова….
Без ње очи
склопити не могу…..
Врбовала ме је од рођења
и зашла под кожу,
па сам сада дрво,
у чијој бити од корена
до крошње владају
њена правила и пороци….
Њени карневали
кораке ми носе
где год да кренем
или бисере проспем…
Опомену носим свуда
као урођену тетоважу,
и тако кажу
подсећам на одусутност
А лажу…..
Шта је са њима?
Нестајем ли ја то?!
(с) Миладиновић Сандра