Sat na tornju ponoć otkucava
grad zaspao, Jovana ne spava
nesanica danima je muči
sve od briga glava će joj pući.
Jovan dugo javljao se nije
a često je pisao ranije,
da mu nije nestalo papira,
il’ mu druga srce zarobila.
Bolne misli motaju se same
kod Jovane usred noći tamne,
sve od bola srce joj se steže
noć preduga, a njoj je sve teže.
Jova leži zaspati ne može,
od muke bi ispao iz kože.
Bolan leži na belom krevetu,
sam u noći u dalekom svetu.
Bolna duša sad mu ne da mira,
da mu doći samo do papira,
Pa da pismo Jovani napiše,
da je voli na svetu naj više.
Sakrio bi da bolestan leži,
da mu život neumitno beži.
Da je gore svakog novog dana,
da mu ne bi plakala Jovana.
Jovanine muke kad bi znao,
bolan bi se Jova nasmejao,
boja bi se vratila na lice,
zbog ljubavi svoje devojčice.
Milovan Petrović
–