www.poezija.rs

Plači dragi

Molim te plači i ne misli da nije muški

I da ćeš pasti u mojim očima

Izjecaj nas bar u sebi

Sve dok ne kloneš iznuren i smiren

Da bih mogla odahnuti  od ovog straha za tebe

Jer

Samo nakupljeno a neisplakano je ubitačno

Te strašne suze  kondenzovaneu led

Hladan i razoran  u tesnim prsima

 

Šta ako ti pod pritiskom popusti  sleđeno srce

I naprsne  i boli  kao moje

Sad kad vidimo a ne priznajemo da je kraj

I ljubimo se samo  zbog  sećanja na naš početak

Biću kriva što ne mogu da ostanem

I ti ćeš mi ostati  dužan tu  veliku mušku suzu

Što bi me ispratila i uverila da si sad jak

Jer  si me isplakao i isprao iz sebe  bol

Koji ljubav ostavlja na odlasku

 

Otiđimo sad kad je otišla

I ne krivimo jedno drugo:

Niti si ti ostavio mene

Niti ostavljam tebe ja

Ljubav je ostavila Nas…

 

I plači sad molim te dušo

Da i ja  mogu zaleđena zaplakati

Plačimo

Kao što Ljubav plače za  nama

 

Copyright © Nena Miljanović

 

Sve me ovo na Troju podseća

na opsadu staru godinama,

kad Trojanci zidine braniše,

zbog poklona pade Troja sama.

 

Sve me ovo, na noć Troje seća

kad građani poklon otvoriše,

konj Trojanski, prokleta prevara,

od te noći nema Troje više.

 

Ovo sada baš na Troju liči,

naša vera i dobrota luda,

zar ponovo da primimo konja?

e pa neka kad “Troja” je svuda.

 

Nek mi samo neko ne zameri,

za crv sumnje što mi se probudi.

Ne primajte “poklone” olako,

Ne primajte… pašće “TROJA” ljudi.

 

Ne primajte, već smo ga dobili

u srcu se sada “TROJE” gnezdi,

zar čekate da nam se otvori,

da zlo počne iz konja da jezdi.

 

…………………………………

Baš mi žao eh… Evropo moja,

što postade sada nova Troja.

 

Milovan Petrović

–

Sagradiću kućerak na bregu
s’ prozorima okrenutim jugu,
ja ne želim dvore sagraditi
jer dvorovi često kriju tugu.

Zasadiću borove i jele
breze bele oko kuće male,
kad u zimu snegovi zabele
kako bi nas na bajku sećale.

Uzgajaću i cveće u bašti,
bele ruže i crvene lale,
sve će biti ko u našoj mašti
što smo nekad mlađani sanjali.

Tad pozvaću tebe da mi dođeš
u maleno gnezdo sagrađeno,
bosonogu i vesela lica,
nek zablista od sreće kućica.

Nek’ blistaju sve sobice njene
jer su naše želje ostvarene,
nek trepere breze nam iz bašte
dok živimo život ko iz mašte.

Sagradiću kućerak na bregu,
da nas srećne od nevolja štiti,
sagradiću kućicu malenu
u kojoj ćeš sa mnom srećna biti.

Milovan Petrović

–

Подигох камен.
Тежак.
Чврст.
Силан.
Моћан.
Оклопљен.
Његова целина
Непровидна.
Не жели додире
У утробу божанску.
Одупире се
Опоро
Каменом амалгамом
Омађијаним,.
Нестајање разбија
Отпором
У суноврат одласка.

Испод њега
Буја бујица
Разбуђена
Неподјармљена посусталшћу,
Усколебана
Разбијеним редоследом,
Поремећена раскош
Трајања ускипела.

Камен ускиснуо
Заштитнички,
Преврат ритма
Зауставља снагом,
Искључив,
Расхлађен,
Додире туђе
Праисконске чује,
Тражимо његово лице
И смисао
У бесмислу ремећења
Да трулеж
У њега убацимо
И раскомаданом
Раздробимо постојање.

Драгош Павић

Подигох камен.
Тежак.
Чврст.
Силан.
Моћан.
Оклопљен.
Његова целина
Непровидна.
Не жели додире
У утробу божанску.
Одупире се опоро
Каменим амалгамом
Омађијаним,
Нестајање разбија отпором
У суноврат одласка.

Испод њега
Буја бујица разбуђена,
Неподјармљена посусталошћу,
Усколебана
Разбијеним редоследом,
Поремећена раскош
Трајања ускипела.

Камен ускиснуо заштитнички,
Преврат ритма зауставља
Снагом,
Искључив,
Расхлађен,
Додире туђе
Праисконске чује.
Тражимо његово лице
И смисао у бесмислу ремећења
Да трулеж у њега убацимо
И раскомаданом
Раздробимо постојљње.

Драгош
Павић

 

Lepršave kao život
I hladne kao smrt
Provejavaju prve zvezdaste pahuljice
Bezopasno retke i sitne
Padaju po otvorenim oktobarskim ružama
I ljubi ih golo srce cveta
Nemoćno da se zatvori
Svesno
Da ljubi prethodnicu snegova
I svoje umiranje

Suviše sitno za priznavanje
I za razlog za okončavanje
Poneko prećutkivanje
I traženje velikih izgovora
Za nenalaženje malih prilika
Provejava po priči o jesenjih dvoje
Nemoćnih da je okončaju
Svesnih
Da je sve još samo igra velikim rečima
Što padaju kao lažne zvezde
Po ljubavi koja se hladi
I nestaje
U sitnicima

copyright © Nena Miljanović

Traže me drugovi stari
ulice, vino, kafane,
ponovo da vratim se njima
uzalud da ne trošim dane.

Traže me staze kraj Save
svetiljke u tamnoj noći,
čekaju samo trenutak
kada ću ponovo doći.

Traže me muzikanti
štimuju gitare svoje,
kada ću u Šabac doći
već dugo dane broje.

Ja nisam od nekih tamo
što reč im od igle manja,
ja sam od onih ljudi
što drže obećanja.

Doći ću opet vama
kad dođu topli dani,
Da s’ pesmom čekamo jutra;
“o… zoro bela svani”.

Doći ću drugovi moji
zbog naših starih dana,
zbog rujnog vina u čaši,
muzike, društva, kafana.

Milovan Petrović

–

Звона кличу радосну оду,
Дуњци миришу у остави,
Пећ се намрешкала мирисима
А дрвене лопате неуморно
Подстичу глад, у праскозорја
Нису потамнеле звезде, народ је
Навикао на месечеве зраке бледе,
Трпеза одише уранком,
Пресвучена идила облачи мушка одела
Да води љубав на присојној страни
Винограда, шептелије намирисане
Бакреном бојом
Тумаче шта је пудар, зашто је мудар
Када је чувар.
Прстенасто ткиво вредних прстију
Просипа плодове засејаних поља,
Сунцокрет се упорно окреће,
Касни у оплодњи,
Последњи пољубац с ветром
У класју,пшеница дарује замор
Па супериорна владарка света
Осмехом трпезе пуни,
Тамо где она
Осињаци се склањају с пута.
Плејбој кадифене боје
Скинуо шешир да га сунце намирише,
Измислио ново оранж време,
Скинуио бреме, бацио семе,
Присојну страну оплодио,
Са њом се ородио,
Никла му булка са звиника,
Урнебесно јутро замрсило клупко,
Невидљиве жице развлаче акорде
А срца су уронила у орашје
У којима је синчаник огласио ограшје
Па доминира за праунуке.
Планетарна струја без олуја
А новаци стари и млади изданци,
Откривају вааељену над-зелену,
У колориту мирисне боје смреке
Уселиле се у вишњаре и праве
Чуда а свилена буба
Од лиснатог дуда тражи време
За своје отежало бреме
Јер њихово семе носиће
Нове шеме на платну од лике,
Па ето среће без неприлике.

На овај дан врели
Чарибњаци се срели,
Па уместо борбе оскоруше зелене
Прескочили, ни мрак им није засметао,
Камење с пута склонио,
Направио знамење да
Траје за покољење.
У смирај дана чује се
Грактање врана,
Нека се чује,
Враћају се зарана да поља
Одјекују јер ускоро почињу
Славуји пожар без пламена,
Јер само ноћу,немају више времена
Да се такмиче са харфом ожичаном
Јер славуји само знају ноктурна
Пошто су на Оксфорду и Јени
У класи шума зелени
Завршили симфоније и хармоније
Па без потписа деле аутограме.
Каса све пролиста и озелени,
Благо мени,
Благо мени.

Кад планета хоће, прави ресурсе блага,
Умива лица проводаџиница
А јеленак решои да рогове скрати
Јер га пудар упорно прати,
Да му не диђе на опело,
Самио ново одело,
Засукао рукаве упркос
И вредно на пољу скрнави
Плодове гратис.
Све се премешта с ноге на ногу,
Тражи пландишта
И одгајалишта, намирисани ћувици
И звуци на хармоници.
Никада није доста метежа
Јер шири дах скинутог јарма,
Хтели би да обесе о клин рузмарин
А он се преселио под кућни праг
Па кад се крочи на ивицу брега,
Успламте очи без греха.
Поводањ усахнуо и огледа се
У реци коју је наточио
Будућој деци.

Насукао се изникли јавор самотњак,
Растрчао се зелени огртач
На заравни и тролистима
Накитио па симфонију направио
Без диригента, само има ноте на сталку
И то му не смета да прави
Нове аранжмане,

Блештави свици на узвишици,
А плејбој кадифене боје
Скинуо шешир да га сунце намирише,
Измислио ново оранж време,
Бацио семе, присојну страну оплодио
И са њом се ородио.

Драгош Павић