Pesme nedelje januara 2016.Bira Lepa Simic

  Onoga jutra…  Miro Beribaka Onoga jutra kada sam pao onoga hladnog januarskog jutra kada sam bio posut pjegama mrtvaca i smiren se prepustio… čovjek zlatnih ruku i sa mindjuhom u uhu … otvori mi oči… Onoga jutra kada sam poklekao stigao sam da izgovorim –Zbogom moja draga G.- a na njenom satu … kazaljke … Настави са читањем “Pesme nedelje januara 2016.Bira Lepa Simic”

 

Onoga jutra…  Miro Beribaka

Onoga jutra kada sam pao
onoga hladnog januarskog jutra
kada sam bio posut pjegama mrtvaca
i smiren se prepustio…
čovjek zlatnih ruku i sa mindjuhom u uhu
… otvori mi oči…

Onoga jutra kada sam poklekao
stigao sam da izgovorim –Zbogom moja draga G.-
a na njenom satu
… kazaljke su stale…

Moja braća su padali da mene podignu
padali su i dizali se da me otrgnu iz smiraja
iz kojeg povratka nema
stežući mi ruku
… nisu me dali…

Onoga jutra kada su mi zlatne ruke
otvorile oči
čitao sam imena neznanki i neznanaca
koji meni neznanome darovaše život
prateći svaku kap bratimio sam se sa njima
a ni imena im
… zapamtio nisam…

Onoga jutra kada sam pao
progledao sam,
saznao sam šta je besmisao…
i kako je topao sunčev zrak…
koliki je neba beskraj…
kako je vrela očeva nevješto skrivena suza,
da je i osmjeh materin brižan,
saznao sam koliko imam braće i sestara…
i da se nisam zalud podigao
iz otvorene zemlje
… ispod mene…

© Miro Beribaka

JEDAN ČOVEK U DALJINU ODE – Milovan Petrović

Ostali su tragovi u snegu,
jedan čovek u daljinu ode.
Šta ga na put daleki natera,
gde ga staze u nevreme vode.

Krenuo je negde prema jugu,
negde tamo gde mu mladost osta,
gde ostavi to što naći neće,
lutao je, sad mu svega dosta.

Obišao kuglu je zemaljsku,
sve tražeći mesto svoje sreće,
ne znajući da ga tamo nema,
u daljini pronaći ga neće.

Sad kada je mladost prohujala
kad sve prođe i vratiti se neće,
shvatio je, ali jako kasno,
da je stalno bežao od sreće.

Sada hrli dole prema jugu,
ne smeta mu ni ledena zima.
Želi samo mestu sreće doći,
dok još snage u telu mu ima.

© Milovan Petrović

У СРЦУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ – Миладиновић Сандра

Некада давно, када бејах
нeукротива и млада као роса
љубав је била ту без питања…
Део мене…!
А све туге су протицале као сене
невиђене и скоро непримећене…
И тада свет ми није био тајна
а свака зора сјајна
је била као звезда на длану…
По мојим стазама остали
су просути слатки немири
и бујни кошмари
што беху шамари
једној љупкој сањалици…
Голубици из краја….
Трагачу који није
познавао моћ паукових мрежа
и да морем влада језа
помрачења незнаних огледала…
Била сам ружа у повоју,
лептир пред свој први лет…
чист и анђеоски свет
голицао ми је табане…

Ти, прву буру си донео
до мојих рајских обала
ону одсутност боја
када су прве латице ружа опале
из снова због твојих немара
и мојих снежно белих трагова
који су сметали твојим
дубоко урезаним борама на души
и срцу које је постало одпадник…
Ниси ми био савезник,
нити ми пружио руку
да наставим даље….
Замрсио си ми стазе
срушио најлепше мостове
и отпустио живота шваље…
Изнова учих да певам после тебе,
да се радујем и живим над облацима,
да сањам мирисе мајчине погаче,
и да се радујем двоколицама
са белим атом…

И нека,нека си, ако…!

Некада давно, када бејах
неукротива и млада као роса
љубав је била ту и без питања…
Део мене…
А сада је река у пролеће,
што тија посред лета,
у јесен мирише на нектар,
а зими спава у срцу једне жене…

Миладиновић Сандра

 

Нестанак – Зоран Танкосић

 Остала је негда да у нама тиња

реч, ко сјајна звезда, што се јави сама,

на ноћноме своду, испод растиња

облака и магле, што живи у нама.

 

Чекајући зору, ока уплакана,

са радошћу болном нестанка и мрења,

спознајом да губи, пред налетом дана,

сваки напор борбе и животна хтења.

 

И та реч што беше наш занос и одраз,

још увек у чами, међ наслагом дише,

спутана са оним што донесе пораз,

неких снова сласних, којих нема више.

 

Са сновима тима, нестали смо сами,

у вечитој зими, што пролећа неће,

предани до краја судбини и драми,

у жаљењу губитка, у тражењу среће.

 

ZA DUŠU I NA DUŠU – Nena Miljanović (posvećeno Branku Miljkoviću)

  Brate moj pesnički Moja ti pesma na dar Sestrinska Kao vezen peškir za oko vrata Podloga Pod crnu ogrlicu od omče Pod bol Koji ti kida poslednji dah i prekida pesme Svatovski peškir za gluvu svadbu Srmom stihova ti tkam Petlju po petlju pletem pod Ćele –kulom Stihujem radosna Na svetilištu gde su te … Настави са читањем “ZA DUŠU I NA DUŠU – Nena Miljanović (posvećeno Branku Miljkoviću)”

 

Brate moj pesnički
Moja ti pesma na dar
Sestrinska
Kao vezen peškir za oko vrata
Podloga
Pod crnu ogrlicu od omče
Pod bol
Koji ti kida poslednji dah i prekida pesme

Svatovski peškir za gluvu svadbu
Srmom stihova ti tkam
Petlju po petlju pletem pod Ćele –kulom
Stihujem radosna
Na svetilištu gde su te rodili
I tihujem tužna
Na rubu Ksaverske šume
Pod drvetom tankim za tvoju težinu
Na đubrištu gde su te ubili

Dvadeset sedam upitnika u stih ušivam
I pitam nevestu Poeziju
Mora li ženik-pesnik tako
I ko nas to ubija
Ko nam namiče omču i povlači okidač
Šta nas to otkida od života
Kome smetamo
Stvoreni da živimo pevajući
I umremo srca nabodenog na prejaku reč
Kao ptica na trn
“Smrću protiv smrti”
U našim pesmama
Na dušu bile onima koji nam duše uzimaju
Za dušu onima što dušu razdaju
I koje će ubiti prejaka reč
Budućim pesnicima

copyright © Nena Miljanović

Последња ноћ- Зоран Танкосић

Последња ноћ   Остарела ноћ са позорја бежи, завесе се дижу, прве ране зраке, падају по нама, ко да светлост снежи, на часовник живи, на сказаљне краке.   Време ради против двоје људи,  што су бдили у улози ватри. Расипали уздахе, у ритам , у зноје, под окриљем таме, усред њених шатри.   А сада … Настави са читањем “Последња ноћ- Зоран Танкосић”

Последња ноћ

 

Остарела ноћ са позорја бежи,

завесе се дижу, прве ране зраке,

падају по нама, ко да светлост снежи,

на часовник живи, на сказаљне краке.

 

Време ради против двоје

људи,  што су бдили у улози ватри.

Расипали уздахе, у ритам , у зноје,

под окриљем таме, усред њених шатри.

 

А сада су странци, испијене сене,

што ћутке, у прозору, слуте краје једне

неизбежне судбине, која тихо крене

у срцима празним, да потпуно бледне.

 

Неће више никад бити таквих часа,

заувек је ноћ остала на гробу,

у погледу ока, у храпњу гласа,

у сурово свитање, што обузе собу.

 

Никад више…, у плету од тела,

у слављењу тупе, ослепљене мами,

у распуклој ноћи, у дизању дела,

љубави и чежње што бује у тами.

 

Расколник је светло, путеви се виде,

хладноћа нагло ровари кроз среће,

открива јасно, све скривене стиде,

сумрак више никад дочекати неће…

 

V r i j e m e Svetozar N.Popović

  Ovo je vrijeme u koje se postaje niko I niko je nešto pri ovome što vidim Protrljam oči pogledam Sjenka sjenci iz prošlog vijeka Zaklonila ovo vrijeme u koje se postaje niko Pazim kako, koliko i kome se javljašm Kome pišem i koliko pričam Pokušavam da počinem malo Javljam se onima kojima moram Shvatam … Настави са читањем “V r i j e m e Svetozar N.Popović”

 

Ovo je vrijeme u koje se postaje niko
I niko je nešto pri ovome što vidim
Protrljam oči pogledam
Sjenka sjenci iz prošlog vijeka
Zaklonila ovo vrijeme u koje se postaje niko

Pazim kako, koliko i kome se javljašm
Kome pišem i koliko pričam
Pokušavam da počinem malo
Javljam se onima kojima moram
Shvatam
Sve je jednom početak i kraj
Ne javljam se nikome dok misli
Ne javljam se onima koji misle da misle
Ne javljam se onima koje su instalirani
S obavezom da dudu dio ovog hora

Neznaš ti to opet mi ponavljaju
Nemoj da vide da vide
Oni su svuda i svašto ako treba
Po pločnicima i foteljama u ringu
No i ring je poezija kada pošteno udare
Dok ne proglase pobjednika

Nijesam sam pomisli
Ne javljam se ljudima
Ne javljam se čovjeku
Ne javljam se svačijem i ničijem pobratimu
Ne javljam se šefu velikom i malom
Ne javljam se onima kojih
Ima koliko nekada nosioca štafeta
Ne javljam se čovjeku iz ovog ringa

Davno je rukaviće o klin objesio
Mogao je i prije
Mogao je zastavu trobojku nekom pokloniti
Mogao je biti predsjednik udruženja da nije drugi
Da nije prvi pred njima banuo
Zato se svega sjećam
Svima javljam i pišem možda mi zatreba

I NIŠTA MENJAO NE BI – Milovan Petrović

Prevrćem po sećanju svome i tražim slike neke, mnoge su odavno odnele bujice životne reke. No… ipak setim se stvari, slike se na tren vrate, u prošlost zagledan tako, provedem mnoge sate. To nije bačeno vreme bilo je lepo tada, sva naša lutanja duga pod svetlom voljenog grada. I ništa menjao ne bi prošlost je … Настави са читањем “I NIŠTA MENJAO NE BI – Milovan Petrović”

Prevrćem po sećanju svome
i tražim slike neke,
mnoge su odavno odnele
bujice životne reke.

No… ipak setim se stvari,
slike se na tren vrate,
u prošlost zagledan tako,
provedem mnoge sate.

To nije bačeno vreme
bilo je lepo tada,
sva naša lutanja duga
pod svetlom voljenog grada.

I ništa menjao ne bi
prošlost je moja ko slika,
slikana veštom rukom
mladoga umetnika.

I da se ponovo rodim
ne treba tu neka šminka,
ja bi po starom da živim
lep mi je stil “umetnika”.

Milovan – Petrović

 

ГЛАД ЗА НЕБОМ….Миладиновић Сандра

ГЛАД ЗА НЕБОМ Непрестана глад за небом Наводи ме на помисао Да ходим и спавам под њим Постанем скитница Која лута и при томе Држи се за његове скуте Или дуге капуте несанице Испосник кроз степу или пустињу Што заборавља име града Одакле је пошао… Па промрзао или прежеднео Упија светлости нити До сржи своје … Настави са читањем “ГЛАД ЗА НЕБОМ….Миладиновић Сандра”

umetnicke_slike_6102FA

ГЛАД ЗА НЕБОМ

Непрестана глад за небом
Наводи ме на помисао
Да ходим и спавам под њим
Постанем скитница
Која лута и при томе
Држи се за његове скуте
Или дуге капуте несанице
Испосник кроз степу или пустињу
Што заборавља име града
Одакле је пошао…
Па промрзао или прежеднео
Упија светлости нити
До сржи своје бити…

Чудиш се пустолову у мени
Као немани која сатире
А ја бих руку у ватру дала
За само две страствене партије
Преферанса на бојном пољу
Попут неког ”пустахије”
Па макар на крсту разапели ме
Због љубави што ме раздире!
Кривиш ме без имало опреза
Јер се не бојим кише, ни грома,
и с’ ветром разносим магловита јутра
по трњу газим несвесна бола…
А ја ти опраштам и разумем
Све твоје сумње јасно стоје
Све твоје речи разум буде
Ал’ ово ”лудило” моје је боје!

(с) Миладиновић Сандра

У СРЦУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ…..Миладиновић Сандра

У СРЦУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ Некада давно, када бејах нeукротива и млада као роса љубав је била ту без питања… Део мене…! А све туге су протицале као сене невиђене и скоро непримећене… И тада свет ми није био тајна а свака зора сјајна је била као звезда на длану… По мојим стазама остали су просути … Настави са читањем “У СРЦУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ…..Миладиновић Сандра”

devojka

У СРЦУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ

Некада давно, када бејах
нeукротива и млада као роса
љубав је била ту без питања…
Део мене…!
А све туге су протицале као сене
невиђене и скоро непримећене…
И тада свет ми није био тајна
а свака зора сјајна
је била као звезда на длану…
По мојим стазама остали
су просути слатки немири
и бујни кошмари
што беху шамари
једној љупкој сањалици…
Голубици из краја….
Трагачу који није
познавао моћ паукових мрежа
и да морем влада језа
помрачења незнаних огледала…
Била сам ружа у повоју,
лептир пред свој први лет…
чист и анђеоски свет
голицао ми је табане…

Ти, прву буру си донео
до мојих рајских обала
ону одсутност боја
када су прве латице ружа опале
из снова због твојих немара
и мојих снежно белих трагова
који су сметали твојим
дубоко урезаним борама на души
и срцу које је постало одпадник…
Ниси ми био савезник,
нити ми пружио руку
да наставим даље….
Замрсио си ми стазе
срушио најлепше мостове
и отпустио живота шваље…
Изнова учих да певам после тебе,
да се радујем и живим над облацима,
да сањам мирисе мајчине погаче,
и да се радујем двоколицама
са белим атом…

И нека,нека си, ако…!

Некада давно, када бејах
неукротива и млада као роса
љубав је била ту и без питања…
Део мене…
А сада је река у пролеће,
што тија посред лета,
у јесен мирише на нектар,
а зими спава у срцу једне жене…

(с) Миладиновић Сандра

Нестанак- Зоран Танкосић

Нестанак   Остала је негда да у нама тиња реч, ко сјајна звезда, што се јави сама, на ноћноме своду, испод растиња облака и магле, што живи у нама.   Чекајући зору, ока уплакана, са радошћу болном нестанка и мрења, спознајом да губи, пред налетом дана, сваки напор борбе и животна хтења.   И та … Настави са читањем “Нестанак- Зоран Танкосић”

Нестанак

 

Остала је негда да у нама тиња

реч, ко сјајна звезда, што се јави сама,

на ноћноме своду, испод растиња

облака и магле, што живи у нама.

 

Чекајући зору, ока уплакана,

са радошћу болном нестанка и мрења,

спознајом да губи, пред налетом дана,

сваки напор борбе и животна хтења.

 

И та реч што беше наш занос и одраз,

још увек у чами, међ наслагом дише,

спутана са оним што донесе пораз,

неких снова сласних, којих нема више.

 

Са сновима тима, нестали смо сами,

у вечитој зими, што пролећа неће,

предани до краја судбини и драми,

у жаљењу губитка, у тражењу среће.