NAPRED…..Miladinović Sandra

NAPRED….. Ne želim ja da budem sama ali dobro znam šta me čeka vrata Raja obećana a u paklu bi se pekla…. Ne želim ja da budem svetlo pa od njega čista tama zabranjeno svako mesto nisam stvar …..bolje sama…. Ne želim ja ni lažna krila prijatelja na par dana prava ljubav je u knjigama … Настави са читањем “NAPRED…..Miladinović Sandra”

SRBIJA

NAPRED…..
Ne želim ja da budem sama
ali dobro znam šta me čeka
vrata Raja obećana
a u paklu bi se pekla….
Ne želim ja da budem svetlo
pa od njega čista tama
zabranjeno svako mesto
nisam stvar …..bolje sama….
Ne želim ja ni lažna krila
prijatelja na par dana
prava ljubav je u knjigama
a po svetu luta sama…
Ne želim ja prazno nebo
jer na njemu sjaje zvezde
bez pesme i slatkog stiha
eto meni grča, jeze…
Ne tražim ja bistru vodu
da bih od nje stekla baru
ovo je vek bez ljubavi
i sveo se na reklamu…
Ne želim ja za svedoka
nikog osima samog Boga
koža mi je ova mila
a da volim imam koga!
Ne želim ja ni tu ”slobodu”
sve što novi svet nam nudi
kao žrtvuju se slavno
a svako svoj život vodi…
Gradovi su puni laži
ni na selu nije bolje
lažni moral svuda hara
svi se grle svi se vole….
Ne želim ja taj život trošan
bez srama -ni troške hleba,
Plava grobnica nas zove
Stara majka gleda s’ neba…
Krv se lila i čast bila
obraz je čist ko Krst je bio
A sad Kain je bez kazne
a brata je pogazio…
Ne pristajem na zidove
na neslogu što nas vodi
ova zemlja neće korov
hoće plodna da nam rodi…
Sveti Sava poručuje
Dositej i Vuk se čuju
i Tesla je iz pepela poleteo
kroz oluju…
Napred braćo naša draga
Setite se slavnog Stepe,
Il Vojvode Mišića
Složna braća su ko’ zvezde…
Napred sestre uzdanice
Naše kneginje Milice
Naše Mine, Isidore…
Srbi treba da se vole!!!
© Miladinović Sandra

Неверство- Зоран Танкосић

Неверство   Чујем, у ноћи, уздах што пада, право из твојих једрих груди, хиљаде мисли, боли и јада, насукана сећања на поноћне спруди.   Гориш у тузи и пожуди, не знајућ` шта је прече, у срцу чедност, на кожи блуди, осмех што искри, суза што пече.   Страст те слама, спушта и диже, у вртлоге … Настави са читањем “Неверство- Зоран Танкосић”

Неверство

 

Чујем, у ноћи, уздах што пада,

право из твојих једрих груди,

хиљаде мисли, боли и јада,

насукана сећања на поноћне спруди.

 

Гориш у тузи и пожуди,

не знајућ` шта је прече,

у срцу чедност, на кожи блуди,

осмех што искри, суза што пече.

 

Страст те слама, спушта и диже,

у вртлоге лудила, поноре савести,

само још корак, никада ближе,

оков смирује, слобода жести.

 

Милује ухо тај умили шапат,

предат` се њему и хоћеш и нећеш,

суза из ока не престаје капат`,

нову себе ненад`но срећеш.

 

Затим, тихне уздах, ко да и не би,

битка у теби нагло се сврши,

страст, љубав, ко копље преби,

капија твоје куле се сруши.

 

Невера обузе усне и тело,

узвишен чин преваре поста,

певајућ` љубави задње опело,

славећи новог, незваног госта.

ПУТ САМОХРАНЕ МАЈКЕ….Миладиновић Сандра

ПУТ САМОХРАНЕ МАЈКЕ У сам освит зоре окрећем ти леђа не питај ме зашто јер спашавам душу ти знаш добро да сам окована дуго преживела таму надјачала сушу…. И не желим више да ме кујеш ”златом” јер оно је лажно као све што рече а твоје су очи давно запалиле сваку моју сумњу у ватру … Настави са читањем “ПУТ САМОХРАНЕ МАЈКЕ….Миладиновић Сандра”

images

ПУТ САМОХРАНЕ МАЈКЕ
У сам освит зоре
окрећем ти леђа
не питај ме зашто
јер спашавам душу
ти знаш добро да сам
окована дуго преживела таму
надјачала сушу….
И не желим више да ме кујеш ”златом”
јер оно је лажно као све што рече
а твоје су очи давно запалиле
сваку моју сумњу
у ватру што пече…
Жалосно је што сам
лудо помислила
да ће јањем свако милим ме назвати,
да ћу бити душа, миомирис цвасти,
сулудо бацила низ реку све части…

Будила сам некад успавани Месец
да ми чини друштво док му
тихо зборим о сну у коме сам
на грудима твојим сигурна и мирна,
срећна што постојим!
И сада после свега ти хладни дланови
и чемерно срце, не дају ми мира,
сећам се свих жеља једнога анђела
ни једна му није испуњена била…
На одласку рече нећу добро проћи
и нисам јер пси су одавно курјаци
а била сам Аска… сама се борила
ко’ да се на земљу спустише облаци..
Виртуозној игри верна сам остала
и невиној души што ми држи скуте
али људско коло жени не допушта
ни да буде сама, ни да кроји путе…
Ни да има речи, ни став испред сваког,
ни сузу да пусти када је заболи…
Ово српско коло не опрашта жени
ако све не трпи, не опрашта боли…
Сва сам понижења у клупко савила,
и све бесне чарке у амбис бацила,
све сам оне што су у јаму ме гурали,
крвљу залечила, у прошлост зашила….
И често се питам поред слатке душе
што ми даје снаге више него ико,
где су сви ти конци од Бога послати,
кад сам била сама… остављена ником?

(с) Миладиновић Сандра

ŽAR ~ milka vukic v

  Spalice se sve tuge… U suzu pepel zatociti… Ognjena bol ce likovati tada… Opeci ce Neko nekoga… s neba.. . Bez osecaja ce ziveti Dan u noc obuci…. Uz svu blagodat sveta Bolece tog ahilova peta. . Zagrejace plamen Zanemele godine… ŽAR snagu okrunjava Jutru koje se umiva

 

Spalice se sve tuge…

U suzu pepel zatociti…

Ognjena bol ce likovati tada…

Opeci ce Neko nekoga… s neba..

.

Bez osecaja ce ziveti

Dan u noc obuci….

Uz svu blagodat sveta

Bolece tog ahilova peta.

.

Zagrejace plamen

Zanemele godine…

ŽAR snagu okrunjava

Jutru koje se umiva

ZIVOT PRAVILA MENJA ~ milka vukic v.

ZIVOT PRAVILA MENJA ~ milka vukic v. . Potisni ga petom, Zaokreni i vetrom… Neposlusni nepripadaju… Danasnjem vremenu. . Ko se oklizne Odgurni ga dublje… Od tih vajde nema.. Nemocni nikom netreba. . One sto ne treptaju Dok pomno slusaju Prihvati za bliznjega… Zivot pravila menja. .

ZIVOT PRAVILA MENJA ~ milka vukic v.
.
Potisni ga petom,
Zaokreni i vetrom…
Neposlusni nepripadaju…
Danasnjem vremenu.
.
Ko se oklizne
Odgurni ga dublje…
Od tih vajde nema..
Nemocni nikom netreba.
.
One sto ne treptaju
Dok pomno slusaju
Prihvati za bliznjega…
Zivot pravila menja.
.

Пролазимо – Љубодраг Обрадовић

ПРОЛАЗИМО Идемо уз реку, низ реку, путевима разним у дубоке ствари. Кораци миришу на јесен, на зрело сунце и увеле љубичице. Нешто се догађа у нама, циљеви нови смеше и идемо уз реку, низ реку. Због новог лета и новог муцања, због животних радости, играмо се сами, кујемо златни сандук, скијамо на леђима, а нешто … Настави са читањем “Пролазимо – Љубодраг Обрадовић”

ПРОЛАЗИМО

Идемо уз реку, низ реку,
путевима разним у дубоке ствари.
Кораци миришу на јесен,
на зрело сунце и увеле љубичице.

Нешто се догађа у нама,
циљеви нови смеше
и идемо уз реку, низ реку.

Због новог лета и новог муцања,
због животних радости,
играмо се сами,
кујемо златни сандук,
скијамо на леђима,
а нешто се догађа у нама,
нешто пролази поред и кроз нас,
мада јесен је одавно и магла. Настави са читањем “Пролазимо – Љубодраг Обрадовић”

KIŠE VELEGRADA – Milovan Petrović

Zakucale kiše na prozore tvoje slivale se niz njih, ostavljale traga, jecala si tiho nad sudbinom svojom gledajuć’ kroz prozor svetla velegrada. Žmirkala su ona u toj tamnoj noći ko da i njih tuga zbog nečeg obuze, noć u velegradu samotna i tužna, bol u duši tvojoj , ali nigde suze. U grad svojih želja … Настави са читањем “KIŠE VELEGRADA – Milovan Petrović”

Zakucale kiše na prozore tvoje
slivale se niz njih, ostavljale traga,
jecala si tiho nad sudbinom svojom
gledajuć’ kroz prozor svetla velegrada.

Žmirkala su ona u toj tamnoj noći
ko da i njih tuga zbog nečeg obuze,
noć u velegradu samotna i tužna,
bol u duši tvojoj , ali nigde suze.

U grad svojih želja krenula si lako
ka njemu te vukla mladalačka nada,
mislila si sve ćeš želje ostvariti
pod svetlima ovog tuđeg velegrada.

Velegrad se vešto poigrao s’ tobom
nemaš više želja, a nisi ni mlada,
ni svetla te nikad prihvatila nisu
ko ulice ovog kišnog velegrada.

Ponovo si opet,… eto… na početku
samo nemaš  želja, a nemaš ni nada
mladost davno osta zarobljena negde
na pločniku ovog tužnog velegrada.

Pogled ti još uvek kroz prozore luta
dok po njima liju suze ovog grada,
ti si svoje davno, davno isplakala
otekle su s’ kišama tuđeg velegrada.

Milovan Petrović

 

Iz zbirke Najtiše Posvete – Lepa Simić

А ТИ ЋУТИШ, ОЧЕ                                                              Тата, причај ми, како изгледа наша постојбина? Чује ли се жамор српских душа? Кога си срео? А наша кућа? Кћери моја, … Настави са читањем “Iz zbirke Najtiše Posvete – Lepa Simić”

А ТИ ЋУТИШ, ОЧЕ                                                             Download

Тата, причај ми,
како изгледа наша постојбина?
Чује ли се жамор
српских душа?
Кога си срео? А наша кућа?

Кћери моја, не питај
за наше огњиште!
Ни темељ се не познаје
где је некад био.
Све сравнили са земљом.

Тамо нема ничега више.

Поља опустела,
шума посечена, гробови преорани,
На место цркве, нови темељи,
нема више ни каменог бунара
затрпали га.
Вода им се огадила.

Срео сам своје сестре
и једва их препознао.
Једва.
Можда сам срео и твоје школске другове
другарице, професоре,
ал их нисам препознао.
Ништа више није исто!

Дете моје, уморан сам…
Сачувај топлину мојих речи
за олујне, ледне ноћи.
Пејзаже
и сунце румено као божур,
које милује наше пропланке и поља,
што чекају да им се вратимо,
као ласте!

Чувај успомене.,
Твоје детињство тамо спава.

ЛЕПА СИМИЋ -Цирих