Добродошли!
. Hladnom vodom spaljena… Belim danom davljena… Neljudi hoce banane…. Smetaju im tudje ciklame… . Sepure se bahati briznici Pricajuci bajke.. praveci skandale…. Malo im dukata i fotelja… Kupuju i vazduh od poverenja… . Zakasljace stonoge Bjezeci od svoje sjene… Lomice kamere i naocare… Prohodalo je…. – sahranjeno celjade.
.
Hladnom vodom spaljena…
Лепо је сећати се младости, љубави, прошлости… 23.02.2016. године у 18:00 сати у Крушевачком позоришту присетићемо се времена која су нас некад чинила срећним. Присетићемо се младости, љубави, среће и бићемо опет млади, заљубљени, срећни. Присетићемо се кроз поезију и музику, јер тако је налакше и најлепше одлутати у прошлост, одлутати у лепоту. Зато, будите … Настави са читањем “Носталгична песничка сусретања – ПоезијаСРБ 2016”
Прометејима Нових идеја Слављени били стихови ваши, песнички Прометеји Нових идеја! Пузите ко змије, сишете ко ваши, На уштрб културе- до славних алеја. Слављена била осушла рука, млитава мишица што пером сриче, деобом светла, таме и мука, безвредне песме, ругобне приче. Балавих слина над речју, над палим, оргија у блуду оркестар исти. … Настави са читањем “Прометејима Нових идеја- Зоран Танкосић”
Прометејима Нових идеја
Слављени били стихови ваши,
песнички Прометеји Нових идеја!
Пузите ко змије, сишете ко ваши,
На уштрб културе- до славних алеја.
Слављена била осушла рука,
млитава мишица што пером сриче,
деобом светла, таме и мука,
безвредне песме, ругобне приче.
Балавих слина над речју, над палим,
оргија у блуду оркестар исти.
Има ли смисла? Кога да жалим?
Увели су давно сви наши лист`и.
Остало стабло, корен да збраја,
Шантића, Дучића, Бојића, Диса…
Бесмртне песнике исказног сјаја,
бацили Нови испод кулиса.
Бацили полет, на телесност свели,
љубав и водиље људскости, славе,
преко вреднијих у врх се попели,
изливајућ таму из пусте главе.
И важу, и мере, и секу, и деле,
и мешају прсте у работе сваке,
калеме младице на патрљке увеле,
здраво ткиво кљују ко свраке.
Култура је свратиште, мој друже јадни,
у коло вражије тешко се хвата,
стиховна реч што пишу гладни,
удавили омчама својих кравата.
Смислили Нове стилове своје,
којим ће златили Царево рухо,
навукли на се партиске кроје,
све песме зборећи у глуво ухо.
Угланом у своје, сујете пуни,
нарцисни, млаки, болни од горди,
вуци и звери у овчијој вуни,
вође испразних, безличних хорди.
Песма је мртва, мој драги друже,
свуд влада нагост, у глупост се расточи,
уздама чврстим памет се држи,
да не диже гласа, да заклапа очи.
Мутави урлају,задњи су први,
на огњеној ломачи спалили књиге,
Отаџбину брисали из наше крви,
просвећени, модерни- човечије љиге.
Слављени били сви стихови ваши,
песнички Прометеји Нових идеја!
Пузите ко змије, сишете ко ваши,
на уштрб културе- до славних алеја!
АНЂЕОСКА СУЗА Tреба ми доброта више од хлеба, од чистог ваздуха и питке воде, треба ми пријатељ који ме гледа, као човека од крви и коже… Треба ми љубав без иједне маске, и чиста као ведро небо, да ову бол која ме сатре, излечи глатко ко’ пчела медом… Треба ми мудрост која куља, опроштај који … Настави са читањем “АНЂЕОСКА СУЗА….. Миладиновић Сандра”
АНЂЕОСКА СУЗА
Tреба ми доброта више од хлеба,
од чистог ваздуха и питке воде,
треба ми пријатељ који ме гледа,
као човека од крви и коже…
Треба ми љубав без иједне маске,
и чиста као ведро небо,
да ову бол која ме сатре,
излечи глатко ко’ пчела медом…
Треба ми мудрост која куља,
опроштај који се улива у жељу,
треба ми хиљаду опасних бура,
да вољенима врате веру…
Бар једно огледало душе,
дан где ћутање узима престо,
и ветар да сваку паучину,
врати у прошлост где јој је место…
О мајко, моја ливадице,
и моје шуме око села,
све ваше гране,узданице,
а сви цвркути постеља бела…
И једна реч би глад утолила,
ко’ ехо звона наших светиња,
треба ми доброта више од хлеба,
ко’ чиста анђеоска суза детиња!
(с) Миладиновић Сандра
КАП СВЕМИРА Ја сам кап, и моји снови су дар са неба, у свачијим очима назирем душу и дрхтај срца уснулих зеба… У перју што светлуца попут Месеца крију се бисери јутарње росе очи реке ко’ богиња лепе, шапат поскока кошуте заносне… Не, ја само видим, бесане ноћи у срцима жељним љубави, и тако тугу … Настави са читањем “КАП СВЕМИРА…..Миладиновић Сандра”
КАП СВЕМИРА
Ја сам кап,
и моји снови су дар са неба,
у свачијим очима назирем душу
и дрхтај срца уснулих зеба…
У перју што светлуца попут Месеца
крију се бисери јутарње росе
очи реке ко’ богиња лепе,
шапат поскока кошуте заносне…
Не, ја само видим,
бесане ноћи у срцима жељним љубави,
и тако тугу ко’ бибер требим,
из гнезда птића плачних и убогих!
И знам да је истина,
та која навире попут гејзера од памтивека,
и сија звезда чемерне барке,
док плови тихо издалека…
Ја сам кап,
и никада не судим,
ни руци што ми нож забија,
ни пријатељу што ме издаде,
душа ме заболи, али то је лакрдија!
Највећи непријатељ у нама спава,
у нама збори јаче од иког,
и зато нећу да заваравам,
ту кап свемира,
која сам притом!
(с) Миладиновић Сандра
KLETVA Sa svitanjem zora neće Da prokune moje snove Od istoka mjesto zore Prazan proctor u okove Okova me božjom voljom Sveza omču oko vrata I prekide moju nadu Zalupiše kućna vrata Omča skriva sve istine Božja volja ko da reče Nek krvare stare rane Konop nadu presiječe Sveza opet nad ognjištem Kraj veriga da … Настави са читањем “Kletva – Svetozar N.Popovic”
KLETVA
Sa svitanjem zora neće
Da prokune moje snove
Od istoka mjesto zore
Prazan proctor u okove
Okova me božjom voljom
Sveza omču oko vrata
I prekide moju nadu
Zalupiše kućna vrata
Omča skriva sve istine
Božja volja ko da reče
Nek krvare stare rane
Konop nadu presiječe
Sveza opet nad ognjištem
Kraj veriga da ne klate
Prazne ruke odsječene
Sa đavolom sad se blate
Od kamena i mramora
Nad u boga suze čine
Ispod Garča u tišini
Zemlja krije sve istine
Sva beznađa ko u nadi
Noćnom morom sad me mori
Sunca nema na istoku
Kunem lice ovoj zori
Sve proklinjem već ukleto
Nekom kletvom bez imena
Na pragu je zadnja stopa
Gdje je noga polomljena
Riječ moćna al prokleta
Kraj ognjišta iz prošlosti
Konop mi se opet sveti
Dok ispostim tuđe posti
Noćas Bila sam sitna martovska kiša I svu noć rominjala nad tvojim gradom Iz dubina neba i sebe Kao misao o tebi U svakoj sićušnoj kapi Klizila sam po zatvorenim prozorima Niz staklene oči tvoga stana Do u svanuće Lila sam s kišom i sumnjom I utirala je opravdanjem “ Ovde samo stanuje sa njom … Настави са читањем “OČI OD STAKLA – Nena Miljanović”
Noćas
Bila sam sitna martovska kiša
I svu noć rominjala nad tvojim gradom
Iz dubina neba i sebe
Kao misao o tebi
U svakoj sićušnoj kapi
Klizila sam po zatvorenim prozorima
Niz staklene oči tvoga stana
Do u svanuće
Lila sam s kišom i sumnjom
I utirala je opravdanjem
“ Ovde samo stanuje sa njom
Ovo su okolnosti a ja sam mu ljubav”
(tako ste mi rekli ti i moja duša)
Do tvoga buđenja sipila sam sebe
I rasipala se na nadu
Dok nisi otvorio prozor
I preko ramena rekao prema postelji iz koje si ustao
“ Pokrij se draga kiša pada
hladno je “
Pala sam
Kao poslednja kap ljubavi
I skliznula
Niz tvoje staklene oči
Ukočene i mutne
Uprte u poslednju kap nas
Sa kojom smo oboje pali
Pred ljubavlju koje ne priznaje
Ni moje sumnje
Ni tvoje okolnosti
Ništa sem nas
Potopljenih u (ne)zaborav
ТИ НЕ ВОЛИШ И НЕ ЖЕЛИШ МЕНЕ Ти не волиш и не желиш мене, нисам више мио срцу твом? Гледајућ’ у страну – страст ти вене са рукама на рамену мом. Глоса на стихове Сергеја Јесењина Троше се дани, нестају снови Стегнуте гледам усне румене и опет се тужна мисао јави Ти … Настави са читањем “ТИ НЕ ВОЛИШ И НЕ ЖЕЛИШ МЕНЕ – Верица Преда”
ТИ НЕ ВОЛИШ И НЕ ЖЕЛИШ МЕНЕ
Троше се дани, нестају снови
Стегнуте гледам усне румене
и опет се тужна мисао јави
Ти не волиш и не желиш мене.
Неме су речи срце засекле
Осетих само душевни слом
Хладне очи све су рекле
Нисам више мио срцу Твом?
Памтићу само лепо и топло,
Зиме и ноћи страствене жене,
Осећам, одавно да све је прошло
Гледајућ у страну – страст Ти вене.
Надам се, иако много ме тиштиш
Како ћеш доћи у стилу свом
И опет у мени све да оживиш
Са рукама на рамену мом.
© Верица Преда-ПреВера
Nova pesma
Nova pesma
Ne daju da te vidim ni čujem, od mene te skrili čuvari zli, od čežnje se lečim crnim vinom a lek si mi samo, jedina ti. Kad popijem malo, bude mi lakše, vino mi daje hrabrost i snagu pa rešim da se suprotstavim njima, od njih te ukradem nežnu i blagu. Kad popijem … Настави са читањем “Vino, otrov i lek – Nenad Đekić”
Ne daju da te vidim ni čujem,
od mene te skrili čuvari zli,
od čežnje se lečim crnim vinom
a lek si mi samo, jedina ti.
Kad popijem malo, bude mi lakše,
vino mi daje hrabrost i snagu
pa rešim da se suprotstavim njima,
od njih te ukradem nežnu i blagu.
Kad popijem više, bude mi gore,
ti mi se javiš u čaši vina,
pa kažeš da sam pijani pajac,
bolje je, veliš, sa tamničarima.
A kada flaša bude pri dnu,
svlada me snaga staroga vina,
shvatim da moje spasenje nećeš,
ma ima na svetu i drugih žena.
Na kraju flaša ostane prazna,
nektar me grožđa baci u san,
nečiste misli ispare s vinom
i opet te tražim kad svane dan.