Добродошли!
ОЛУЈА Олуја ноћас пламти, над градом и уморном душом, а срце хоће да упамти све што је младић видео и слушо. Старца са дугом косом, девојку младу, са телом видре. Срце ноћас жели с поносом, све да осети, баш свуд да стигне. А црвени огањ пролази поред успаваних и кроз њих. Ноћас се ни … Настави са читањем “ОЛУЈА – Љубодраг Обрадовић”
ОЛУЈА
Олуја ноћас пламти,
над градом и уморном душом,
а срце хоће да упамти
све што је младић видео и слушо.
Старца са дугом косом,
девојку младу, са телом видре.
Срце ноћас жели с поносом,
све да осети, баш свуд да стигне.
А црвени огањ пролази
поред успаваних и кроз њих.
Ноћас се ни на шта не пази,
ноћас је живот као стих.
Настави са читањем “ОЛУЈА – Љубодраг Обрадовић”
Svog princa iz bajke još nisi našla kažeš da si zbog toga izludila, ne brini nastavi da tražiš dalje, još nisi dovoljno žabaca poljubila. Prevrćeš očima duriš se na me kažeš da sam podal i zao ti ne znaš princezo da sam i ja odavno u red za poljubac stao. Milovan Petrović
Svog princa iz bajke još nisi našla
kažeš da si zbog toga izludila,
ne brini nastavi da tražiš dalje,
još nisi dovoljno žabaca poljubila.
Prevrćeš očima duriš se na me
kažeš da sam podal i zao
ti ne znaš princezo da sam i ja
odavno u red za poljubac stao.
Milovan Petrović
БОРА ПО БОРА Од крви и меса Саткана лепота Само је кристална чаша на трону Али свети грал постати неће Полако низаће бору по бору… Од речи без дела Празан је папир Са корицама плаветног неба Али стих без риме често не воли Застане срце баш кад не треба… Без руке у руци Извора нема … Настави са читањем “БОРА ПО БОРА….Миладиновић Сандра- Мајра”
БОРА ПО БОРА
Од крви и меса
Саткана лепота
Само је кристална чаша на трону
Али свети грал постати неће
Полако низаће бору по бору…
Од речи без дела
Празан је папир
Са корицама плаветног неба
Али стих без риме често не воли
Застане срце баш кад не треба…
Без руке у руци
Извора нема
Ни реке да тече враголасто
Узалуд мирисна липа виори
Док Сунце греје весело стадо!
(с) Мајра
ПРИЧАЈ МИ О ЉУБАВИ Мили причај ми о љубави Док смо под звезданим плаштом занесени Немој ми рећи да не умеш Не гледај бледо што баш то желим… И знаш, Сунце бих на длану врело хтела Али моје речи само су замка То може бити зора румена… Ко’ дављенику пружена сламка… Не треба мени Питија … Настави са читањем “ПРИЧАЈ МИ О ЉУБАВИ…..Миладиновић Сандра- Mајра”
ПРИЧАЈ МИ О ЉУБАВИ
Мили причај ми о љубави
Док смо под звезданим плаштом занесени
Немој ми рећи да не умеш
Не гледај бледо што баш то желим…
И знаш, Сунце бих на длану врело хтела
Али моје речи само су замка
То може бити зора румена…
Ко’ дављенику пружена сламка…
Не треба мени Питија славна
Да ми из Делфија вест пронесе
Да љубав више је ствар тренутка
Ко’ један замах бајне лепезе..
Ни она мила суза на трави
Што с’ росом чили и подне слави
Ни моје срце што силно куца
Речи су слађе и од пољупца…
Мили гледаш ме ко’да сам сена
Док у мени букти ко ватра жена
Ко да сам неко ново откриће
Ил’ ванземаљско незнано биће
ја само занос од тебе тражим
Страст у речима као у делима
Не желим Тројански рат да водиш
Ни да се поново због мене родиш..
Не, нећу Илијаду о нама
Не треба мени ни моћ ни слава
Ја само желим целу пољану
Звезду даницу да видим дању
Ал’ моје речи само су замка
Ил она најслађа линија танка
што сваког трена и сваког дана…
врата љубави отвара сама..
И све док траје тај наш тренутак
Опијум који смешним нас чини
Желим да знам да тај сам кутак
Бар једном дотакла у помрчини…
Желим да умножим наша сећања
Јер срећа није ником обећана
Па оног дана када очи склопим
Ко мед отечем и река скопним….
(c) Мајра
UVEĆAJ UVEĆAJ
АМАНЕТ ОЦУ КАДА ЈЕ ОТАЦ, С ЈУТРА У ЦРКВУ НА ПРИЧЕСТ ИШАО У НАШ БИ ДОМ СА НЕБА СИШАО МИР БОЖЈИ И СВАКОМ ОД НАС НЕЧУЈНО ПРИШАО КАДА ЈЕ ОТАЦ С ЈУТРА У ЦРКВУ НА ПРИЧЕСТ ИШАО КАД БИ СЕ ОДАЦ СА ПРИЧЕШЋА У ЗЛАТНО ЈУТРО ВРАЋАО СА ЊИМ БИ ВАЗДА МИР БОЖЈИ У … Настави са читањем “АМАНЕТ ОЦУ – Срећко Симић”
АМАНЕТ ОЦУ
КАДА ЈЕ ОТАЦ, С ЈУТРА
У ЦРКВУ НА ПРИЧЕСТ ИШАО
У НАШ БИ ДОМ СА НЕБА СИШАО
МИР БОЖЈИ
И СВАКОМ ОД НАС НЕЧУЈНО ПРИШАО
КАДА ЈЕ ОТАЦ С ЈУТРА
У ЦРКВУ НА ПРИЧЕСТ ИШАО
КАД БИ СЕ ОДАЦ СА ПРИЧЕШЋА
У ЗЛАТНО ЈУТРО ВРАЋАО
СА ЊИМ БИ ВАЗДА
МИР БОЖЈИ У ДОМ НАШ СВРАЋАО
И СВАКОМ СЕ ОД НАС НЕЧУЈНО ОБРАЋАО
КАД БИ СЕ ОТАЦ СА ПРИЧЕШЋА
У ЗЛАТНО ЈУТРО ВРАЋАО
КАД БИ СЕ ОТАЦ ЗБОГ ЗЛА ИЛ` НЕПРАВДЕ СРДИО
И КАД БИ НАС ОЗЛОЈЕЂЕН НЕВИНЕ ГРДИО
ЗНАЛА БИ БРИЖНА И МИЛА МАТИ
У ЦРКВУ СВАГДА ДА ГА ИСПРАТИ
КАД БИ СЕ ОТАЦ ЗБОГ ЗЛА И НЕПРАВДЕ СРДИО
КАДА СУ ОЦА НА ОДРУ У ЦРКВУ УНЕЛИ
МИ СМО СЕ УЦВЕЉЕНОЈ МАЈЦИ ЗАКЛЕЛИ
ДА ЋЕМО ЗА ЖИВОТА ПРЕОСТАЛОГ СВОГА
У ДОМУ ЧУВАТИ ОЧЕВОГ БОГА
И МИР СМО СА ЊИМ У АМАНЕТ УЗЕЛИ
КАДА СУ ОЦА НА ОДРУ У ЦРКВУ УНЕЛИ
НАША МАЈКА Ја бих да заглим уснуле равнице, пре него што крене све да буја, да у шуме још неолистале, зароним пре свих славуја… Са лијом радо бих шуњала гором, до оног старог извора милог, духу се шуме заклела тихо, да знам да кријем тајну ко’ нико… О чујеш ли ме језера вило, одведи ме … Настави са читањем “НАША МАЈКА…….Миладиновић Сандра”
НАША МАЈКА
Ја бих да заглим уснуле равнице,
пре него што крене све да буја,
да у шуме још неолистале,
зароним пре свих славуја…
Са лијом радо бих шуњала гором,
до оног старог извора милог,
духу се шуме заклела тихо,
да знам да кријем тајну ко’ нико…
О чујеш ли ме језера вило,
одведи ме на бал сванућа
да са Месецом попијем вино,
док не замирише погача врућа….
Са оном старом баком на брегу
поседела бих и без речи,
њена доброта , дубоке боре…!
тим доплим дахом све ране лечи….
Солунске приче од старог чиче,
што носи шајкачу и суче брке…
Опростите, али више ми годе,
јер праву мудрост рађају муке…
Кад видим лавину безосећања,
сетим се дубоке гробнице плаве,
почнем да јецам за умрлима,
што за слободу дадоше главе…
Мисли ми лутају Газиместаном,
док се у Лазарици понизно молим,
радо бих бдела на светом месту,
да своме роду залечим боли!
Нек свако српско чедо сазна,
за мајку Србију где год да је,
прошлост и садашњост нек се помире,
у име слоге и старе славе!
(с) Миладиновић Сандра
Kraj bistrog izvora raspletene kose s’ bokalom u ruci stajaše Jasmina zahvataše vodu kao nekad davno u poznatoj pesmi, Šantića Emina. Sve je isto bilo i bašta i cveće, pa i miris plave raspletene kose, samo ja sam baštom prolazio često gledajuć’ Jasminu, njene noge bose. O… bila je lepa jest’ tako mi vina, zanese … Настави са читањем “JASMINA – Milovan Petrović”
Kraj bistrog izvora
raspletene kose
s’ bokalom u ruci
stajaše Jasmina
zahvataše vodu
kao nekad davno
u poznatoj pesmi,
Šantića Emina.
Sve je isto bilo
i bašta i cveće,
pa i miris plave
raspletene kose,
samo ja sam baštom
prolazio često
gledajuć’ Jasminu,
njene noge bose.
O… bila je lepa
jest’ tako mi vina,
zanese me poput,
Šantića Emina.
I danas prolazim
kraj izvora starog
i kraj bašte cvetne,
priznajem pred svima,
ne miriše više
raspletena kosa
udala se davno
iz bašte Jasmina.
Sad Šantića kunem
za ideju, pesmu,
preda mnom je prazna
sad čaša od vina
i proklinjem onaj
izvor ili česmu
kud šetaše nekad
Šantića Emina.
Milovan Petrović
[ti_audio media=”49495″] ПАУЧИНА Ko није прошао ивицом стакла Нестварна жеља није га такла Ниједна нота душу распарала Његова душа нон стоп је спавала… О соле мио ко није шаптао Дрхтаве дланове није опекао Бар једном остао без имало даха Зрак га је мимоишао попут маха…. Ко не примећује туђу тугу, Из пепела не устаје два … Настави са читањем “ПАУЧИНА……..Миладиновић Сандра”
[ti_audio media=”49495″]
ПАУЧИНА
Ko није прошао ивицом стакла
Нестварна жеља није га такла
Ниједна нота душу распарала
Његова душа нон стоп је спавала…
О соле мио ко није шаптао
Дрхтаве дланове није опекао
Бар једном остао без имало даха
Зрак га је мимоишао попут маха….
Ко не примећује туђу тугу,
Из пепела не устаје два пута јачи,
Ко руку није пружио другу,
Тај реч ЧОВЕК не зна шта значи…
Кога не боле срушене зидине
И због сирочади не зајеца
Ко не зна шта значи топли дом
Тај никада неће имати срца…
Пустош ће тећи његовим венама
Илузија да живи убиће га
Док стрмоглаво жури за факирима
Остаће паучина овога света!
(с) Миладиновић Сандра
О МОЈОЈ РАСИНИ…. О мојој реци певају птице када јој пролеће угледа лице и када лишће почне да пупи тихо процвета маслачак жути… О мојој реци шапуће Месец док се заљубљено огледа у њој сродна је душа навек јој био а она њему кат-кад и бол…. О њој сањају још нерођени несвесни свога постојања она … Настави са читањем “О МОЈОЈ РАСИНИ….Миладиновић Сандра”
О МОЈОЈ РАСИНИ….
О мојој реци певају птице
када јој пролеће угледа лице
и када лишће почне да пупи
тихо процвета маслачак жути…
О мојој реци шапуће Месец
док се заљубљено огледа у њој
сродна је душа навек јој био
а она њему кат-кад и бол….
О њој сањају још нерођени
несвесни свога постојања
она је лек који румени
заласком Сунца… тихо одзвања….
О мојој реци вољени ћуте
док чврсто грли најдубље тајне
кријући њене најлепше куте
жубори кротко док други слуте…
O мојој реци све бих вам рекла
када бих речи имала праве
сваки јој камен, нит, позлаћени,
обе јој обале надкриле гране…
И жури она негде далеко
колико жедних је напојила?
О њој шапућу сва топла лета
за њом вапије ледена зима…
Негде у шкољци недокучиве
попут бисера роје се тајне
тај дах и згоду да је заведу
па често навиру усне јој бајне!
(с) Миладиновић Сандра
