УКУС РАЗОЧАРЕЊА Опасно боли предвечерје разочарења. Крв кључа али опроштај је јачи од свега. Када постане део тебе, постане и твој најбољи друг у свим приликама. Тече тобом као незуставива река… бистра, хладна и дубока. Живот ти лагано постаје опроштај, али не и заборав, а очи и речи благе, мада кроз срце засече понекада најоштрији … Настави са читањем “УКУС РАЗОЧАРЕЊА…..Миладиновић Сандра…Mајра”
УКУС РАЗОЧАРЕЊА
Опасно боли предвечерје разочарења. Крв кључа али опроштај је јачи од свега. Када постане део тебе, постане и твој најбољи друг у свим приликама. Тече тобом као незуставива река… бистра, хладна и дубока. Живот ти лагано постаје опроштај, али не и заборав, а очи и речи благе, мада кроз срце засече понекада најоштрији мач и неописив грч обузме цело тело, па се притом осећаш као да ти је дошао задњи час. Застанеш после тога, прошеташ занесен мислима свога света, и схватиш да корачаш вечним пролећем. Докле ћеш корачати и није важно, мада је наш страх од смрти увек присутан просто као сам инстикт за преживљавање, а требали би га савладати временом, знањем и искуством, јер душа је бесмртна! Авај, увек је лакше причати и писати, него све то спровести у дело.
Душа се распада у ноћи разочарења, али она уствари тада сазрева, и ако то не успе, ако не пође по добру, ако нектар не добије онај најлепши мирис и укус који плени, и ако мисао не добије крила, оно што остаје и креће се улицама, шумарцима, путељцима, је само сена некадашње бити.
Да, трулеж, која чак ни у праху не опстаје, јер је разнесу ветрови, овде…онде…
Свитање је најцрње јер сузе навиру црвене као сама крв. У боји су оне тајновите руже у осами, која је у углу огромног врта. Има она трње да се брани, да убоде и нанасе патњу, али избор јој је, од када зна за себе, био да воли, и једино то зна, и једно то може, јер за то вреди пупољати, цветати и мирисати.
Да ли иза оног угла, иза оног поља, после оног степеника долази радост сама по себи или пораз? Докле срце, нерви, очи, руке, снови све то могу издржати?
Могу, итекако могу јер опроштај је најјаче ”оружје” за борбу која доноси као награду милосрђе и руку анђела која те потапша по леђима у тренуцима најтежих недоумица. Наважније од свега је да човека сматраш ближњим, таквим грешником као и ти што си, да препустиш његове изборе његовој вољи, јер ако вам се енергије сударају а не додирују и не поклапају, мало се ту шта може учинити.
Остаје само добра воља и лепа, пелеменита искрена жеља и помисао.
Излазак сунца доноси ново јутро, нови дан, дан јачег и паметнијег, неког новог ко се из тебе рађа и много подсећа на тебе, али ниси ти!Свако такво јутро је твој рођендан, сваки такав дан је твоја победа. Застајеш, трзаш се, изгладнео, мучан и сам међу хиљадама њих исто тако самих, али ено белог голуба који ти се са толико поверења спушта на раме, а потом и на сами длан!
Срећан буди, ти зрно песка бескрајне пустиње, јер од преживљене и сагледане патње и испијеног нектара можеш само бољи ЧОВЕК бити, а то је прави разлог за славље и можда и један једини!
Maјдево, 25.03.2016. године
(с) Миладиновић Сандра…Mајра
