www.poezija.rs

Sačuvaj me u dubini duše
nek mi ime u tvom srcu stoji,
nek se srce besmrtnosti nada
i kad dani izgube se moji.

Sačuvaj me i od zaborava
neka traje sećanje na mene,
na sve dane i trenutke sreće,
koji nikad ponovit’ se neće.

Sačuvaj me da se ne izgubim
i nestanem u daljine klete,
sačuvaj me kada ptice krenu
da sećanja s’ njima ne odlete.

Sačuvaj me zbog svih onih dana,
trenutaka one davne sreće,
nek dragulji ostanu za nama
putevima prohujale sreće.

Sačuvaj me u mislima svojim
jer samo ću s’ tobom da postojim
da postojim i da ti se divim
dok sećanje još u tebi živi.

Milovan Petrović

Ponekad eto zalutam tako
u istu staru kafanu,
ponekad spretno okrenem leđa
dosadnom, običnom danu.

Ponekad, sebično, poželim za sebe
bar malo, malo više.
Ponekad zaklon potražim u njoj
kada su u oku kiše.

Ponekad moje nemire smiri
muzika starog svirača,
ponekad tiho samo mi šapne;
“Ova se pesma ne plaća”.

Ponekad vino na tren mi samo
odagna iz srca tugu,
ponekad noć se danu nasmeje,
pruži mi ruku ko drugu.

Ponekad prolaznik u dugoj noći
za sebe kaže; Stani!
Opet se ista pesma čuje,
tužni je opet u kafani.

Milovan Petrović

Svako me proleće na mladost seti
na one bezbrižne dane,
kada nam mašta visoko poleti
i nigde, nigde da stane.

Svako mi proleće donese setu
sećanja vrate se meni,
dok moja jesen lagano stiže
prolećna trava zeleni.

Sunce latice zracima kupa
prolećnih prvih ruža,
dok moji dani sve brže teku,
obdanica sve je duža.

Svako me proleće na mladost seti,
a mladost ko mladost rana,
stidljiva, lepa, za starost slepa
u pesmi opevana.

Zašto se mladost ne vrati meni,
zašto se ne vrti u krugu,
zašto ko proleće sve ne ozeleni
zašto ne otera tugu.

Milovan Petrović

ДЕТИЊСТВА БЕЛУТАК

Кад се једном запутим
траговима расутим,
путељцима сећања…..
и стари албум отворим?
Прво ћу да свако сутра затворим
чак ћу престати и да слутим
када ме с јутра
успомне понесу…
Како су плодне моје равнице
и под стрехама белих кућица
гнезде се птице
а у брегове
априлско сунце топи закаснеле снегове
Још ме из далека
на кућном прагу мајчин загрљај чека
и нека се топла туга
док се над реком надвија дуга
из њених очију огледа.
Како ме милина обузме
када се обамрла мисао без борбе преда
сну у сенци старог дуда
а гласови драги долазе у откосе ветра
и све су ближи,
и свуда
процвао јоргован мирише
и у баште
док за летом пролеће уздише
датињству отварам прозоре маште
и док ме младост из прикрајка зове
у врбаке
оживљавам витезове
у брзаке
пуштам папирне бродове
за гусаре и пирате
док ме у стопу године вребају и прате
и упорно одбијају да ме врате
у живот прави
А ја ћу ипак да се једном запутим
траговима расутим
путељцима сећања
и стари албум отворим
и да свако сутра на тренутак затворим
бар за тренутак
док оживљавам детињства белутак.

Hvala ti što me se setiš
u snove što mi dođeš,
a tako bi lako mogla
kraj mene samo da prođeš.

Hvala ti što se radujem
i danas kad pada veče,
hvala ti jer znam da uskoro
naš san počinje da teče.

Hvala ti što još si uz mene
što dođeš u snove moje
hvala ti što mogu u njima
da ljubim usne tvoje.

Dođi, opet mi dođi
dođi kad noći su duge
dođi kad padaju kiše
dođi u san mi dođi
i kad me ne bude više.

Hvala ti za snove moje.
Hvala za usne tvoje.
Hvala,… al’ ipak želim
da te sa javom delim.

Milovan Petrović