ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ ЗА РАМСКО ТРАЈАЊЕ
(Сан заборављених предака)
Ко је слушао звуке звона
са две цркве које се надгласавају
ужурбано у победи даљина где је глад
важнија од источњачких зачина.
Оџаци су личили на тучкове,
цигле су се сребриле као сарделе,
чесме су певале са пијаце заборављене.
Над капијом камени светац
истакао кук и мангупски
накривио ореол док се резбарени
пас богу молио.
Гости на непостојећој тврђави
били су достојанствени,
није се знало да ли су људи
или метафоре у сумраку
и освиту зоре.
Онај са шајкачом је прскао
из зарђале посуде као да воду сеје
а пшеница се зрнила по пољани
јер се чежња појавила
и иза друге провиривала.
У оделу ромбоидних закрпа
ка месецу су се очи превртале,
петлове кресте су се појавиле
а испод капа језици лампарали
несувисли у прозодији
за госте у недођији.
Негде је виолина почела
да звучи као гланцање ципела
или чизама пред излазак
у војничка постројења.
Небо се играло са човеколиким облаком.
Када је свиран пицикато на виолини,
нове литре вина су тражили
буљавих очију питајући се
ко ће то да плати кад се куле граде
ал’ знадоше да још није крај баладе.
Он се знојио под дебелим саром,
церекао пред вулгарном шалом,
љушкао у барци под удисајима
у којима су груди нарастале
и пред лепотом простора грцале.
Ситост и пијанство су обезвредили
радост дана узаврелог источњачког
ратног каравана,
само је сељак склонио бербу зарана
а гунгула бљутава тискала се
око ракијског казана
чекајући капи из њега, омађијана.
Да ли је помислио да је то
бекство од брига у лепоту,
да ли је помислио да је злочинац
када се молио алаху у џамији,
а овај што је склонио летину
да ли је бесан измлатио жену
шаком беспримерно, запретио
деци, оцу, сваком.
Када изгуби глас, он се развиче,
освит се градио у нове облике,
расло је све више у облаке,
давао је црквама прилоге
да себе угради у промене
зачуђен од врелине
градоносне године.
Србија поцепала леђа
у ветрометини залеђа
искричавог Дунава који је обузела
злочиначка поплава.
Његова територија није спорна,
у душама облапорна,
све слађе су расле гомиле грађе,
обукао је крваву кошуљу
да сазида тврђаву
а сељак жену свађалицу излемао
јер је псовала њега а не комшију.
Ожалошћени су вриштали
једни на друге, ниси могао
да слушаш од туге
а поглед се камени у стомаку
стежући зубе са мржњом
на дошљаке који дижу кулу
без прекида, јутром и по мраку.
© Драгош Павић
