BURA – Dejan Ivanović

  BURA Prijateljima iz Dalmacije Vitla bura, u ovo doba kao i obično… Škripe hladna lica strmih pločastih ulica, uskih; Stare kuće kamenih fasada stoje nepomično, ćute uspravne, zbijene, čvrste. Ljudi se zatvorili u njih, u sebe u polumrak zure tupo, jednolično, puni letargije, iza sklopljenih škura. Vitla bura. Podivljalo more uzavrelo, podlo. Duboko modro, … Настави са читањем “BURA – Dejan Ivanović”

 

BURA
Prijateljima iz Dalmacije

Vitla bura, u ovo doba kao i obično…
Škripe hladna lica strmih pločastih ulica, uskih;
Stare kuće kamenih fasada stoje nepomično,
ćute uspravne, zbijene, čvrste.
Ljudi se zatvorili u njih, u sebe
u polumrak zure tupo, jednolično,
puni letargije, iza sklopljenih škura.
Vitla bura.

Podivljalo more uzavrelo, podlo.
Duboko modro,
propinje se i ispravlja naizmenično.
Sunce greje, al’ stidljivo, oprezno.
Bistro nebo iznad crvenih krovova,
bez oblaka, prazno, izgleda porazno.
Sve uzmiče pred vetrom koji hoće da razbije
stakla na prozorima, vrata da izbije iz ragastova.

Talasi u masi, sruče se na oštre hridi.
Rasprše u sitne kapi, poput kiše .
Sinoć vitla bura a ujutro se vidi,
kako more postane neprirodno mirno.
Iznenada kao što dođe, sve postane tiše;
Pomalja se sporo tek beli brod na pučini,
gde se more prozirno i glatko,
čisto posle bure, sa nebom spaja u daljini …

Dejan Ivanović
28.11.2017.god. Baroševac

ЖИВОТ ТЕЧЕ – Драгојло Јовић

  ЖИВОТ ТЕЧЕ Опет је јесен и прохладно вече, Ти хладне руке у мојима грејеш, Листаш године моравских ветрова, И уместо нежности, кисело се смејеш. И лагано своја сећања будиш, Да би у њима пронашла траг, Који су ветрови судбине тебе, Довели мени у овај град. Под небом где звезде много мање сјаје, И дан … Настави са читањем “ЖИВОТ ТЕЧЕ – Драгојло Јовић”

 

ЖИВОТ ТЕЧЕ

Опет је јесен и прохладно вече,
Ти хладне руке у мојима грејеш,
Листаш године моравских ветрова,
И уместо нежности, кисело се смејеш.

И лагано своја сећања будиш,
Да би у њима пронашла траг,
Који су ветрови судбине тебе,
Довели мени у овај град.

Под небом где звезде много мање сјаје,
И дан узмиче од ноћне тмине,
Године јуре, ми их не стижемо,
Све нас брже вуку до голе истине.

Да, прошле су буре, понестају срасти,
Сабирамо шта се још сабрати може,
Ех, кад би време бар мало застало,
Да нас живот врати у оне млађе коже.

С таласима двеју река,
Одсањасмо своје снове,
Сад изнова све би хтели,
Тражећ нове изазове.

Горак осмех на уснама,
С јесени се увек јави,
Тад схватимо да пролазност,
Није нешто што се слави.

Али нека, нек је било,
Нек су дани тако прошли,
Жал за младост не треба нам,
Потомци су на свет дошли.

Сад подари њима време,
На крилу им причај бајку,
Нек честити људи расту,
Док слушају успаванку.

Научи их нека памте,
Коренова част и муку,
И да никад не поклекну,
Неправедно кад их туку.

Нек не куде свога претка,
Што осташе без иметка,
Нек кроз вене част им тече,
Од онога што смо дали,
нема веће, нема прече.

© Драгојло Јовић

 

Pesma tajna – Vuk Todorović

Jesam je sakrio u pesmama, ne lazem casni sude. Zar bi lago um i srce,kamoli vas? Jedno je pesma,drugo je vlast, ne znam vise gde je ni sam. Za mene nije nestala, samo da veruje je prestala. Ako je u nekoj budem vido’, mada nisam siguran,ni dal’ sam je ikad imo’. Reci cu gde sam … Настави са читањем “Pesma tajna – Vuk Todorović”

Jesam je sakrio u pesmama,
ne lazem casni sude.
Zar bi lago um i srce,kamoli vas?
Jedno je pesma,drugo je vlast,
ne znam vise gde je ni sam.
Za mene nije nestala,
samo da veruje je prestala.
Ako je u nekoj budem vido’,
mada nisam siguran,ni dal’ sam je ikad imo’.
Reci cu gde sam je skrio’,
sve vise sto pricam,
znam nisam vam mio’.
Ako vec ne mogu ja,evo vodica do nje.
Procitajte pesme,nekako je stignite.
Jos uvek je znam,osetiti je mogu.
Miruje u castvu,vidim da blize je bogu.
Otero’ sam sve iz okoline
spalio plodne doline.
Dosla je beskrajna noc,
zauvek ostala mrak.
kazem dan je trebao vec doc,
al’ s’oblakom se zaprico’ zrak.

Sve sto ste do sada culi i nasli,
samo moja je zloba.
U svakoj pesmi,po tajna lezi,
na dnu naseg,ne obelezenog groba.

RAZGOVOR SA TOBOM – Slobodan Jevremović

U DIVNOM SEĆANJU, Željka (23.09.1949 – 27.11.2015) Magla je, pre podne prohladno a ja sedim ispred našeg spomenika i gledam Tebe kako si velika i stvarna i lepa, najlepša od svih okolnih odvedenih duša. Prerano si otišla, iznenada i nestvarno, kao u tužnim snovima baš kao u tužnim snovima, a mi smo, ne znajući i … Настави са читањем “RAZGOVOR SA TOBOM – Slobodan Jevremović”

U DIVNOM SEĆANJU,
Željka (23.09.1949 – 27.11.2015)

Magla je,
pre podne prohladno
a ja sedim ispred našeg spomenika
i gledam Tebe kako si velika
i stvarna i lepa,
najlepša od svih
okolnih odvedenih duša.

Prerano si otišla,
iznenada i nestvarno,
kao u tužnim snovima
baš kao u tužnim snovima,
a mi smo, ne znajući i potpuno nemoćni
da pomognemo
patili i bolovali Tvoje bolove i rane
i patnju
i tugu
i jad
i nesanicu,
moleći dragoga Njega da Te još
ne vodi sa andjelima…

Pa naše ljubavi,
pa naše ljubavi,
onda…

A Beograd, tu sam Te upoznao,
tu si bila sa mnom, pa sa našom decom,
pa i sa unucima,
pa i sada.
Beograd, naše utočište od tuge,
naše sklonište od neznanog.
naše bekstvo od demonstracija i sile,
pa naša sreća u sreći i radosti,
u mirisima,
u ljubavi
samo za nas…

Ja znam da si sa andjelima,
ali Te molim da mi pomogneš,
jer gubim život
i snagu i veru
i gubim razgovor
od vremena Tvoga odlaska.

Niko mi ništa ne pomaže, zaista,
a ja možda i ne živim
otkako si otišla
sa andjelima.

U onom Nepročitanom pismu,
Tebi,
pomenuo sam kako smo puno putovali,
a Hvar, Ljubljana, Maribor, Sarajevo,
Mostar, Skoplje, Priština, Zagreb, Tribunj, Trst,
pa Tvoj Dvor na Uni,
pa Zlatibor,
bili su naša uzglavlja i naše večeri,
i dani sreće
i noći sreće
i tamo smo bili samo MI.

Ja
mnogo sam se posebno trudio,
ali Ti nisam mogao da pomognem
i zato oprosti
i ne ceni strogo moje greške…

A moram da kažem,
začudo,
čim sam zapalio sveće, danas,
da Ti osvetlim lice,
odjednom je
nestalo magle i hladnoće
i bilo mi je toplo oko srca.
Oko srca, tužno ali toplo. Baš tad.

I još sam pričao sa tobom…
A već je bilo vreme
da se vratim nekom normalnom
– nenormalnom životu.
Ja doći ću Ti opet.
I oprosti,
puno mi oprosti,
molim Te.

Ja znam da muškarci ne plaču,
ali ja hodam nestvarnim životom,
stazom,
ali ja hodam i plačem,
moja najdraža Žiži,
ja upravo hodam i plačem.

(Bgd/Lešće, 18.feb.2017.)

PRAVI PUT – Aleksandra Luthander

PRAVI PUT Neću ni levo, ni desno ni napred, ni nazad ni gore, ni dole hoću da zalutam Od sada bi trebalo samo tamo ići: Potpuno pogrešno Jer pravi put je bio bez veze Sada želim samo da zalutam © Aleksandra Luthander  


PRAVI PUT

Neću ni levo, ni desno
ni napred, ni nazad
ni gore, ni dole
hoću da zalutam

Od sada bi trebalo
samo tamo ići:
Potpuno pogrešno

Jer pravi put je bio
bez veze

Sada želim samo
da zalutam

© Aleksandra Luthander

 

Bela – Mila Jašović

Uzduž i popreko duž kolonada U koje loze čokote sviju Bezvremenim gradom cupkajućih nada Hodaju besciljni kroz snegove   Svako sa svojim komadom tajni Zariva ruke u džepove   Vrišteća  urlikom dece bez šansi Lutajuća lutnjom Skupljača kartona i perja U pet nijansi tvojih očiju obučena Nedovršena kao amajlija Bez vere   Zima u prkosu … Настави са читањем “Bela – Mila Jašović”

Uzduž i popreko duž kolonada

U koje loze čokote sviju

Bezvremenim gradom cupkajućih nada

Hodaju besciljni kroz snegove

 

Svako sa svojim komadom tajni

Zariva ruke u džepove

 

Vrišteća  urlikom dece bez šansi

Lutajuća lutnjom

Skupljača kartona i perja

U pet nijansi tvojih očiju obučena

Nedovršena kao amajlija

Bez vere

 

Zima u prkosu

Modrinom boji prste za muziku

S kontrabasa

Ruga se narodu u čijem jeziku

Reč za mržnju ne postoji

 

Ko lovac iz Altamire biku

Dok ga crta u samrtnom času

 

Predimenzionirana pahuljastim snovima

Odlazi s njima

 

Crveni mesec nad čergom

Grozdovi priča na dušeku od snegova

I ples do vatrenih plamenova

 

 

Oni razumeju jer vole jednom

Dušom i telom bez uslova

Svojstvenim samo belom čoveku

JADRANKA – Dejan Ivanović

  JADRANKA   Voleo sam, voleo Jadranku, jednu lepu Zadranku. Rumenih obraza, žednih usana, visoku i vitku, bujne kose. Sa talasima što joj se, zamrse u nežne prste, dok sa lica pramen sklanjaju, skidaju, pa se nestašno igraju  i u vihore bure pretvaraju.      Iznenada mi popodne javi, da sutra putuje za Majami …  Zbog … Настави са читањем “JADRANKA – Dejan Ivanović”

 

JADRANKA

 

Voleo sam, voleo Jadranku,

jednu lepu Zadranku.

Rumenih obraza, žednih usana,

visoku i vitku, bujne kose.

Sa talasima što joj se,

zamrse u nežne prste,

dok sa lica pramen sklanjaju,

skidaju, pa se nestašno igraju 

i u vihore bure pretvaraju.   

 

Iznenada mi popodne javi,

da sutra putuje za Majami … 

Zbog posla i da nije mogla znati, 

da li će zauvek tamo ostati.

Otišao sam da je ispratim.

Nismo žurili da se pozdravimo,

zagledani dugo u daljinu nemo.

Držali smo se za ruke i samo,

jednom sam još na rastanku,

poljubio Jadranku.

 

Posle sam mazio i Branku,

otmenu Dubrovčanku,

sa kožom od svile.

Sonja, devojka najbolja,

I druge lepršave kao iz bajke

morske vile, moje su bile.

Znao sam ranije da svratim često

u svako poznato mesto.

Na tren bi mi tamo raspalila maštu,

devojka neka dugonoga i laka.

Ali ni jedna, ni jedna kao Jadranka…

 

Dejan Ivanović

HAJDE DA ZAJEDNO – Slobodan Jevremović

Hajde da zajedno otćutimo sve radosti postojanja našeg da bez reči još više saznamo da ljubavi dosta nije još bilo, da buduće pokriva sve što se zbilo i lepše dolazi jače, snažnije, pa sve će obično nam biti važnije u danima satkanim od prošlosti naše i najveće ljubavi tvoje i moje, samo za nas. Hajde … Настави са читањем “HAJDE DA ZAJEDNO – Slobodan Jevremović”

Hajde da zajedno otćutimo
sve radosti postojanja našeg
da bez reči još više saznamo
da ljubavi dosta nije još bilo,
da buduće pokriva sve što se zbilo
i lepše dolazi jače, snažnije,
pa sve će obično nam biti važnije
u danima satkanim od prošlosti naše
i najveće ljubavi tvoje i moje,
samo za nas.

Hajde da otćutimo zajedno
ove radosti dodira duše,
hajde da kažemo pogledom
da naše sve je postalo jedno,
još ljubavi nam donosi buduća nada,
pa hajde da veselo zajedno
ćuteći kažemo da.

(Bgd, 24.nov.2017)

POLJUBAC PRIJATELJA – Slobodan Jevremović

(Dragoj prijateljici za ozdravljenje) Daleki su tvoji pogledi sada A vid se muti, jer bolest vlada, I tužan sam, neću, I nemam sreću, Kad boli tamo daleke ležiš, I osmehe zdravlja ponovo tražiš, A ja nemoćan, dalek, tužan zbog vesti, Pomoći mogu ti iskreno hteti Da vratiš se brzo, vesela, čila, Da budeš k’o uvek, … Настави са читањем “POLJUBAC PRIJATELJA – Slobodan Jevremović”

(Dragoj prijateljici
za ozdravljenje)

Daleki su tvoji pogledi sada
A vid se muti, jer bolest vlada,
I tužan sam, neću,
I nemam sreću,
Kad boli tamo daleke ležiš,
I osmehe zdravlja ponovo tražiš,
A ja nemoćan, dalek, tužan zbog vesti,
Pomoći mogu ti iskreno hteti
Da vratiš se brzo, vesela, čila,
Da budeš k’o uvek, lepa i mila,
Iskrena duša, prijatelj pravi,
Ona što smehom na zelenoj travi
Sa mojom milom društvo joj pravi;
I onda budi baš ona vila,
Kakvu te znam, odavno takvu,
Bolest pobedi, da osetim tebe
Srećno veselu i onakvu,
Već rekao jesam, odavno takvu…

I nemoj bolesti i nemoj boli,
Još ima neko koji te voli,
I onda ti iskreno
Ja hvala kažem,
Pa hitno zatim
Uz želje najlepše
Iz duše svoje
K’o prijatelj šaljem
Za zdravlje tvoje
Od srca što znam,
Jedan poljubac
Za tebe dajem.

(Darko, Bgd, 23.nov.2017)

JEDNA MALA DEVOJČICA – Slobodan Jevremović

Jedna mala plavušna devojčica i dalje je stajala na onom uglu naših sećanja, ispred ulaza doma kulture, čišćenog prilaza, a sneg je bio, pa promrzlog lica jedva je rekla, pitala mene, da li ću čekati uporno tebe i posle onda, i posle juče, i uvek da li ću dušom tvoj biti a znaš da ljubav … Настави са читањем “JEDNA MALA DEVOJČICA – Slobodan Jevremović”

Jedna mala plavušna devojčica
i dalje je stajala na onom uglu
naših sećanja, ispred ulaza
doma kulture, čišćenog prilaza,
a sneg je bio, pa promrzlog lica
jedva je rekla, pitala mene,
da li ću čekati uporno tebe
i posle onda, i posle juče,
i uvek da li ću dušom tvoj biti
a znaš da ljubav ne treba kriti,
nikada niko, od nas, nit’ od tebe.

I samo sam nerazumno upitno gledao
jer tada sam upravo andjela video,
tu malu promrzlu devojčicu
iz naših snova u domu kulture,
a pre bilo šta da sam rekao
i sve da to potvrdim hteo,
nje nije bilo, i vreme je letelo,
minute u desetke godina poslalo
i svemir se puno ka nama pomerio,
a mi smo i uvek i najzad ovakvi,
dobri u duši, onakvi i isti,
veoma takvi kako i obećani…

Pa iako nisam stigao ni odgovorio
nju stalno sanjam, tog malog andjela,
nju malu, slatku, promrzlog lica,
najlepšu devojčicu iz mojih snova,
i dalje je sanjam, i dalje je znam
i u sve obećano ispunjeno verujem,
u vizije onda i one od danas,
i u sve one za sutra za nas,
mila moja…

Jedna preslatka devojčica mala,
jedna najlepša i prava andjela,
onda…

(Bgd, 22.nov.2017)