Данас пуче једна жица *Драгојло Јовић

ДАНАС ПУЧЕ ЈЕДНА ЖИЦА

Данас пуче једна жица
На срцу ми рану створи
Кад о знању и знаности
Полу писмен проговори.

Па отровне стреле шаље
Тамо где ме тешко боли,
Да у корен мога стабла
Сипа отров што све гори.

Где баш мене нађу
Идиоти и кретени,
Ал` тешко ће зграду моћну
Да облате сутерени.

Бој се бије од рођења
Част и образ не дам ником,
Не могу ме ућутати
Педигреом нити виком.

Док из старог корена ми
Задња кап живота цури,
Издржаћу с` главом горе
Док лудачка глава негде
Не удари ил` пројури.

Настави са читањем “Данас пуче једна жица *Драгојло Јовић”

IGRA STRASTI – Snežana Popović

Igra strasti

U meni tinjaše mnogo težnji i beskrajno more čežnji…
I svi ti osećaji stremljenja behu tako jaki , snažni, neizbežni!
Učiniše da u nepovrat nestadoše dani oni bezbrižni,
priželjkujući i osluškujućii stalno, dolazak tvoj neizvesni.

Žudnja i strast, ta moćna energija koja me pokreće i okreće,
dovešće me možda jednoga dana, do velike radosti i sreće,
Tvrdim da iskrena i prava ljubav u tome sigurno uspeće.
Nema razloga da sumnjam, nema tu mesta za nešto treće!

Čudan je front na koji liči ta borba ljubavi, čula i odabira.
Gde svi su pobednici a opet svi poraženi gubitnici.
Igra zavođenja, strasti, moći i nemoći i veštih predigra.
Istrajte kao odani i verni saborci, ne budite ulovljeni lovci!

Neko te osvoji lepim mislima, neko čulnim mirisima, a neko pesmama svojim.
Ja ću te osvojiti okom vatrenim, pogledom snenim i pomalo detinjastim.
Slatko namučiću te, da čas hoću, a čas neću, ma zavrteću te kao prava čigra.
Zanosnim plesom nemirnog leptira, koji bi vazda samo da se igra.

Snežana Popović

Ponosna zemljo – Goran Podunavac

Ponosni rode borbe te vode

ponosna rajo bilo je davno

ponosna zemljo znaš li sad gde smo

tvoji mladunci i tvoji hajduci

tvoji svatovi i davni ratovi

tuđi rovovi naši su grobovi

nestale staze godine gaze

tamne putanje naše su patnje

patnje pune bola, krvi i znoja

čemera i jada

al’ naša je zemlja ponosna do kraja!

СУСРЕТИ – Андреја Ђ. Врањеш

 

СУСРЕТИ

                                                                              Драгану Врањешу

Спајала  нас камена лета,
испод камених зора,
Камену се враћали,
ко` морнар обали мора.
На светилишту каменом,
Камењани с  каменом живе,
у камену  камени они,
камене им њиве.
Овде кад боли камено боли,
и туга је камена,
све је овде  камено,
до каменог времена.

© Андреја Ђ. Врањеш

Настави са читањем “СУСРЕТИ – Андреја Ђ. Врањеш”

Sparta – Aleksa Stojčić

Na jugu Peloponeza,
bio je grad od koga je podilazila jeza.
Dolina Eurote,
dorsko pleme došlo je dotle,
oformilo Spartu,
i zauvek promenilo geografsku kartu.

Bio je to početak velike slave,
cena joj je bila najveća,
padale su glave.

Oružje od gvožđa,
krv boje crnog grožđa,
doneli su novu eru,
u aristokratiji počeli da se deru.

Bila su to vremena teška,
iz naše perspektive velika greška,
ti njihovi običaji i mere,
naš um to ne bi mogao da razbere.

Bacali su bolesne,
fizički neispravne,
na rođenju,
tako su se bližili otkrovenju,
stvarali super ratnike,
moćnije nego komšije sa Atike.

Trening od detinjstva ranog,
odmah ukus života gorkog,
sa 6 godina vidi malog,
već guta prašine talog,
od surovog treninga,
to je neka mera benigna.
Kako je rastao,
muškarac, ratnik, vođa je postao,
za završni zadatak vuka je zaklao.

Настави са читањем “Sparta – Aleksa Stojčić”

Блузери из Треботина илити Bluzeri Of Trebotin

Сви смо некада били млади. Сад нисмо. Али док смо били, волели смо музику и правили музичке групе. Док су били популарни “Рокери с Мораву” ми у Треботину смо имали Блузере из Треботина, или како смо их тада од миља модерно звали “BLUZERI OF TREBOTIN”. У импровизованом студију (Горење студио) код мене у кући компоновали смо и снимили петнаестак песама. Већину песама компоновао је Владислав Кованџић – хармоникаш из Треботина, а помагали смо му и ми остали. Највише текстова је написао Миљко Бркић, а ни ја, Љубодраг Обрадовић, нисам много заостајао, а неке је написао и Драган Тодосијевић. Соло певачи су били Радослав Стојановић Доћа и Драган Тодосијевић Гана, а помагали смо им и ми остали: највише Владислав Кованџић, па затим Миљко Бркић и на крају ја Љубодраг Обрадовић. Са нама су понекад вежбали и Световид Света Грковић, Бркић Живојин и Чолић Предраг. Колико смо били успешни, просудите сами. 

Драган Тодосијевић, Љубодраг Обрадовић и Владислав Кованџић


Радослав Стојановић Доћа

Љубодраг Обрадовић и Миљко Бркић

Настави са читањем “Блузери из Треботина илити Bluzeri Of Trebotin”

I PREVER JE LEŽAO GO NA PLAŽI – Tijana Rapaić Marković

I PREVER JE LEŽAO GO NA PLAŽI

On je muško
Njemu se može
Njemu neće pasti kapa s glave
On je svoju kapu stavio na svoj ponos
Pa se digla kapa
Umesto ponosa
Setim se katkad

Koliko sam buljila u one njegove knjige
U kojima nije rekao ništa
A rekao je sve

Njemu se može
I on je ležao go na plaži
I buljio u ženske dekoltee
A ja sam buljila u Barbaru
I zanesena
Recitovala njegove stihove
O Barbari, o sebi, o svinjama i ratu
I uzdisala

Настави са читањем “I PREVER JE LEŽAO GO NA PLAŽI – Tijana Rapaić Marković”

ТЕБЕ НЕМА – Даница Рајковић

 

ТЕБЕ НЕМА


Са тобом сам делила бол радост и сету
У теби је срце моје пронашло мир
Сваки је камен на своме месту
Код тебе ништа нејасно није

Кад говориш слику ствараш
Ваздух планине и падине
На мом срцу рану затвараш

Настави са читањем “ТЕБЕ НЕМА – Даница Рајковић”

CAR NAD CAREVIMA – Miroslav Krnjeta

Čovek se čoveku klanja
pravi zamišljene idole,
okreće leđa božanskom oblaku
zaklinje se smrtniku
živi za trule ideje
i uzvikuje lažne parole.
Evo cara našeg hranitelja
euforično ljubi prolaznog vladara,
zaboravlja na raspetog spasitelja
na jednog jedinog cara.
Ovima je do bahanalija i vladavine
prodaju laži i krune za dukate,
nebeski car je kristalni put istine
koji ispuni sve zavete.
Kaži kome trčiš čoveče
kojem caru tražiš čašu utehe
kad udari stradanje a vatra peče,
duša pati a zemaljski car
ne gleda suze i ne pere grehe.
Kruna zemaljska je dah
moćni vladar je na kraju prah,
kruna nebesa nad nebesima
je večna i nad svim carevima,
nema kraja njenoj moći i slavi
ona je na svetoj božijoj glavi.
Ovi bahati carići likuju po vilama
a gospodnji dvor je šator
nad nebesima,
njima treba zlato,razvrat i moć
koje bedne figure ograničene vremenom,
otac, sin i sveti duh poseduju i dan i noć
život i smrt,vlast nad celom vasionom.
Sešće kruna gospoda na tron Jerusalima
izgoreće laži ovih bednih vrana kao trava
srušiće se bogatstva dvoraca i krune sa glava
jer jedan je car nad carevima,
okružen vojskom anđela heruvima i serafima
gospod je pravda i istina
nebeski car večno vlada
sveprisutna svetlosti kruna
sve vidi i nikad ne spava.

 

ЈЕДНА ТАЈНА РЕКЕ – Живота Трифуновић


ЈЕДНА ТАЈНА РЕКЕ

Осећам мирис шарених ливада,
расцветаних трешања, гора изнад села.
Док стада оваца пасу на пропланку,
ја осећам мирис твога тела.

Чује се свуда цвркут птица,
песма ратара са оближњих њива.
Жубори речица што тече у близини,
са собом носи и многе тајне скрива.

Над реком се надвила велика врба.
у њеном хладу нас је двоје.
Милујемо се и слушамо откуцаје
срца, ја њено, а она моје.

Трепери вода и светлуца на сунцу,
у обалу ударају таласи мали.
Време пролаз, а ми загрљени,
па тако срећни смо и заспали.

Буди нас грактање врана,
хор жаба што неуморно крекећу.
Крећемо заједно мојој кући,
битно је, данас сам нашао срећу.

Настави са читањем “ЈЕДНА ТАЈНА РЕКЕ – Живота Трифуновић”