Poslednji Romantik

tamo gde si u kosu stavljala cvece
tamo gde smo se valjali u travi
siva svetleca zgrada otvaranje slavi
sve je u teskom kamenu do kog lako ne dopire sunce
drvo sto je nosilo inicijale
podleglo je ruci s’ planom
dignut je bilbord komercijale
koja vapi za reklamom

ovaj ritam ubija korake
zato cesto kuci ostajem
okolina salje crne poruke
da sam sebi preostajem
da sve caure su prazne
da leptiri nisu uspeli
da zivimo kazne
da smo na ljubav otupeli

pesme sto smo pevali
snove sto smo snevali
ne mogu da prodju
kroz metalne ograde
slobodu sto smo hvalili
vatru istine palili
ne mogu da predju
industrijske pregrade

sa gitarom i sa psom
setam pored prljavih obala
i sve lici na los film
sa skupim glumcima
iz cevi pici dim
cujem kasalj u zoni pesaka
slusam rastimovan stim
pluca mojih zemljaka

ПЕСМА БОГУ – Оливера Цветић

 

ПЕСМА БОГУ

Све твоје жеље разуме
твоје мисли да чита уме
молитве твоје помно прати
и увек може да те схвати

Једном ти је живот дао
маму тату још ниси знао
од Њега све дарове примаш
дугујеш му све што имаш

Стално пази на добро твоје
присети се знаш ли ко је
пут увек нађе до срца твог
јер Он је љубав Он је Бог

© Оливера Цветић

 

КЛИКЕРИ-Душан Комазец

Сабласти и сене свиле се у једно
клупко нераскидно ког целива вече
веловима тамним да прикрије чедно
Време изазова кад се уздах стече.

Грцајем убогих сиротињских зора,
гласом који мирис далеког Сибира
приносе бездушни ветрови са
гора
огласи се тада невидљива лира.

Сузом би просторе пригрлити страсно
блистаји у оку хтели ал’ дах ледни
застудио извор из ког се безгласно
просуше кликери, сјајни, непрегледни.

МРАК РАЗГОЊЕНИХ – Душан Комазец

Док свећа нечујно догорева
суморне зиме одјеци јече.
Космет у пламу, са неба сева?
Пристигло неко суморно вече!

Духови злобе у поднебесју
заогрнути „немуштим” сјајем
прилазе с огњем, а не са речју?
Суде, не дају да овде трајем!

Никад им стопом погана нога
ступила није на земљу Свету,
ал’ покрет перабезвољног “бога”
подари Србљу судбину клету!

Газиместанци, људи, а сене
одлазе тужни, са собом носе
икону, колевку, успомене.
Последње капи с’ божура росе.

Прашњав опанак са родне груде
што нуди стази незване госте
би само неми неставак худе
вековечности, па душе просте

ходочаствују до рајских врата.
Вапе и моле да им се суди
због  Крсне Славе, срца од злата.
Због ране која бокори, руди!

Најтишом зором по светлу белом,
мрак разгоњених у дану блудном
извори вечност над тужним велом.
На путу „чудном” ил’ узалудном?

© Душан Комазец

МЕТАМОРФОЗЕ – Андреја Ђ. Врањеш



МЕТАМОРФОЗЕ

Kад човек заплаче без суза запитан, зашто неки пролазе кроз цео живот тужни, кад схвати да није јачи од времена, да са другима мора делити светлост, воду, земљу, као заједничку наду. када слободу не буде сматрао само и искључиво властитом потребом, када се научи дивити сваком бићу, оном што гмиже, хода, плива или лети у чудној колони борбе, када га гане величина и најмање жртве, када научи да се каје али и пожели да опрашта, кад прихвати свој живот као један од многих бивших и будућих, када се поклони суштини, маленој птици, цвету, облаку или киши, тада ће први пут бити на својој страни.

Хоће ли он то и моћи?

Настави са читањем “МЕТАМОРФОЗЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

НЕПРИМЕТНО – Даница Рајковић


НЕПРИМЕТНО

Неприметно, на тренутак се изгубим у даљини
и неприметно се вратим теби.
Tи си моје све и љубав коју носим у себи,
постављам питања, одговора нема…

Горим у пламену ватре, дрхтим,
олуја се спрема, као што сунце обасја сенку.
Када се будим из проспаваног сна,
ти си све моје, то срце осећа и зна.

Поред тебе заборављам даљину, самоћу и таму.
Неприметно корачам теби,
да слушам твоје ћутање и добијем одговор прави.
Неприметно желим да сам крај тебе и не будемо сами.

© Даница Рајковић

 

ЧУДАН ЛУТАК … – Александра Жуњанин


Чудан лутак
Имам једног чудног лутка
знај дрвена то је справа,
без ципела, без капута
никад уста не отвара.

Али ипак прича приче,
видиш да је чудан он,
те су приче врло смешне
има слика, нема тон.

И језике непознате
уно, дуе, нине анд тен,
сви се чуде како може
кад је лутак стално нем.

Питате се како лутак
живи живот препун среће,
како прича, како ради?
Па машта га то покреће.

Настави са читањем “ЧУДАН ЛУТАК … – Александра Жуњанин”

KO SI TI-Miroslav Krnjeta

Prijatelju gledaj svoja posla
znam ko sam i ko nisam,
piši o svom dvorištu jel trava
vene ili je porasla.

Pazi ti mi pričaš o umiranju
soliš o ljubavi i životu
piši ti na svome panju
baci na papir svoju notu.

Ne pametuj previše brate
jer niko nije od iste sorte,
ali nemaš ništa druže
pa prosipaš drugima ruže.

Ti ćeš da mi kažeš moj put
ej čoveče sakrio si se pod skut
pa nisam ti ja slinavi puž
meriš mi život popreko i uzduž.

Dok te mama ljulja u krilu
u bioskopu planeta zemlja film se vrti,
ali nemoj savetniče da bacaš u oči maglu
gubiš se kad su otvoreni koncerti.

Kakav lik govoriš šta ću
crtaš mi moje uspomene i bitke
a u društvu si gugutki što šapuću
i dele o životu drugima letke.

Dobro rođeni vidim sve znaš
pa otvori čep,piši o bolu,sreći,šta voliš,
a ne zvoni meni o tami,svetlu,savesti,
pitanje je čoveče ko si bre ti.

MALA SKRIVENA RADOST – Mirko Popović

–  zašto želiš letjeti nad davno
usnulim neponovljivostima
zaspale su zauvijek one ruke
koje si proljećem podmlađivala
i pjesme su dovršene
još se nijemo smiješe
s potonulim zvijezdama

Настави са читањем “MALA SKRIVENA RADOST – Mirko Popović”