Док свећа нечујно догорева
суморне зиме одјеци јече.
Космет у пламу, са неба сева.
Пристигло неко злослутно вече.
Духови злобе у поднебесју
забезекнути чудесним сјајем,
ал’ ипак огњем, а не са речју
суде, не дају да овде трајем
Газиместанци, људи и сене
одлазе тужни, са собом носе
икону, колевку, успомене.
Последње капи с’ божура росе.
Прашњав опанак са родне груде
што нуди стази незване госте
Би само неми неставак худе
вековечности, па душе просте
ходочаствују до рајних врата.
Вапе и моле да им се суди
због Крсне славе, срца од злата,
због ране која безмерно руди.
Најтишом зором, по светлу белом
мрак разгоњених у дану блудном
извори вечност над тужним велом
на путу чудном ил’ узалудном.
© Душан Комазец
(Прочитано: 66 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 615.051 пута)