Bilo je kolere i kuge
jecanja i tuge,
bilo je gladi i ratova
spaljenih polja i grobova.
Suše i poplave su harale
majke za sinovima plakale,
padali za slobodu kao lišće jesenje
krvlju i suzama plaćali oranje.
Ali smo jeli žito i slavski kolač
palili sveće i slavili sveca
krst časni i nebeskog oca
u stradanju pod sabljom i kad sevnu korbač.
Sve golgote preživelo je pravoslavlje
carevi su klečali pred krstom
ljubili rod i Svetosavlje
išli za Gospodom Isusom Hristom.
Slavio se zvuk crkvenih zvona
svima otvorena crkvena vrata
u svakom domu tamjan i ikona
u nevolji je pomagao brat brata.
Došli sada pohlepni ljudi
od vlasti i moći ludi
bog im je novac zavist ih vodi
važno im samo na prestolu da sedi.
Baš ih briga za narodnu sudbinu
udarila moć u glavu pa bi i krst da skinu,
zabranili Uskrs i molitve
jadan je narod uz takve glave.
Širom sveta pomahnitale vođe
želja da krst sruše nikako da prođe,
niste ni prvi ni poslednji koji krst gaze
na kraju vladari dolazite i vi do kraja staze.
A bahatost i novac neće vam pomoći
novac ne leči a vlast kosti ne okrepljuje
jer Gospod daje,Gospod uzima,u njega su moći,
samo Nebeski car leči i isceljuje.
Bacate bolesti otvarate vatre rata
zaboravljate krv Gospoda Isusa Hrista
koji je otkupio grehe na mukama krsta,
Zto vas molim ne zatvarajte crkvama vrata.
ГОДИНЕ РАТНЕ – Душан Комазец
Миришу године ратне
на сузе чемер и грех
Улице утихле блатне ,
понегде само смех
што људски није.
Љути северац бије,
долину прекрива снег.
У даљини се скрива
од хумки велики брег
и туга свуда.
А где кренути, куда.
За сваким остаје траг.
Времена ова худа
са лица скидају благ
осмех што зари.
Где су путеви стари
што ка вечности воде?
Ћуте и тротоари,
само се мисли своде
на дане среће.
Прохуја зима, слеће
на лице пролећа дах.
Узалуд, време неће
однети чемера прах
што душом хара!
БАЧИЈЕ – Драган Ћирковић
БАЧИЈЕ
Посвећено деди Милосаву
Једном се тако реших да кренем
код свога деде старог пастира.
Зажелех одједном врућу проју,
уз мало доброг овчијег сира
Спаковах храну у малу торбицу,
обукох дебели зимски капут.
На главу ставих велики шешир
и кренух уз стрм и смрзнут пут
Дуго сам тако стазом ишао,
дивио се гранама пуним иња.
Најзад стигох на врх брда,
преда мном пуче долина дивна.
Почех да силазим доле низ брдо,
кроз густу шуму. снежни лом…
На пољаници поред потока,
угледах дедин мио дом.
Као да ме је видео кроз прозор свој,
мој деда стари изађе тада.
Одкуд ти, рече он весело,
кад ова гадна зима влада.
Био је то весео сусрет,
деда је био радостан и чио.
Стално се некако чудно смешкао
и стару жуту ракију пио.
Било је овчијег сира и вруће проје,
пршута старог годину дана,
кајмака масног, врућег млека
и велика вешалица, сува и слана.
ЧОВЕК И ВАТРА … – Андреја Ђ. Врањеш
ЧОВЕК И ВАТРА
Прво велико откриће, почетак човекове надмоћи, одјек у времену, величина разликовања, успостављена дистанца, сусрет са слободом, искорак разума, пораз таме, све је ово у човековом трајању ватра.
Она је фасцинација и сензација у исто време,али на жалост и поразна метафора убистава свести и савести. Злоупотребљавана она је често у виду модерног садизма човекова зла креација. А да ли и је прича са којом је све почело и све ће да се заврши, одговор је , све шта се и како год догоди неће зависити од ње, никако него од човековог егоизма или племенитог поимања доброте и љубави. Улогу ватре одређиваће господин ЧОВЕК. Човек и ватра, две су судбине које се преплићу у времену да досегну можда један исти крај.
НЕ ЗНАМ
Када отворим врата од прошлости,
угледам себе на половини пута,
другу половину су ми отели,
тако да не знам,
докле сам требао стићи?
Када отворим врата од прошлости,
угледам себе на половини пута,
другу половину су ми отели,
тако да не знам,
докле сам требао стићи?
ВАСКРСЕЊЕ – Душан Комазец
Умро је „човек” на врх Голготе,
сред мора бурног усамљен брод,
што к’ себи мами кајне животе.
Живот свој даде за људски род!
Све грехе наше и ружне дане
окаја смерно, „у тили час”
Син Божји, који пречасне ране
понуди Оцу за људски спас.
Два тужна дана без Богочовека,
безнађу нико не види крај.
Трећи дан душа пронађе лека:
Христос Васкрсе , у тами сјај!
РОПАЦ ДУШЕ – Мирко Стојадиновић
РОПАЦ ДУШЕ
Скамењено моје срце у чамоти тебе тражи.
Јечи, руца, али твога гласа нема.
Само ехо из бездана одјекује.
Дал’ је слутња, или црна анатема?
Загромило громом црним, отворило тешку рану.
Да распукне и препукне у осами у бездану.
Стрепња, слутња, ропац душе.
Дал’ ће срце да те нађе и у овом невид дану?
Не стржи се ти од срца, које тебе само воли.
Не копај ми бездан душе, у осами да је сатреш.
У осами душа грца и дави се у чамоти.
Удављену душу нећеш моћи ти да сретнеш.
И кад моје руке сломиш, јер не желиш да те грле,
Грлиће те моје очи, док у њима има вида.
Кад утрну у бездану, у црнилу, невидилу,
Чућеш само ехо пусти из чамоте и невида.
МАЛИ ПРОСЈАК – Јасмина Димитријевић
МАЛИ ПРОСЈАК
Немој да гледаш у моје лице
Иако просим поноса имам
Зла ме судбина од малих ногу
Тера да вашу милост примам.
Немој да ми гледаш прљави образ
У грудима ми чисто срце куца
Нећу да крадем да преживим
Мада ми у стомаку од глади пуца.
Не питај за године моје
Што ме малог натерало да просим
Себе често у самоћи питам
Да ли клетве на души носим?
Зашто сам сам на овом свету
Зашто немам ни сестре ни брата
Зашто су ме оставили родитељи моји
Зашто никог немам да ми отвори врата?
Не гледај у мени малог просјака
Дај ми ако имаш корицу хлеба
Реци ми неку топлу реч
Не тражим много, ситница ми треба.
Настави са читањем “МАЛИ ПРОСЈАК – Јасмина Димитријевић”
ГАЛЕБ – Душан Комазец
Са дивних плажа и сребрних гора
маестрал тиху песму заподева.
Док ћарлија нежно уз обалу мора
већ уморно сунце спрема се да снева.
Пробуђени месец урања у море
док несташни галеб својим дугим криком
пркоси поносно тами што до зоре
огледало воде не допушта ником.
Усамљена птица суну у висине
веслајући храбро кроз облака пруће,
ал’ охолост њена не хтеде да мине,
узлете још више, право у беспуће.
Пламен нове зоре прекрива обалу
на коју је болна чемерност се свила.
Сам у хладу палми на пешчаном жалу
лежи рањен галеб поломљених крила.
POSLEDNJI GOVOR HEROJA-Miroslav Krnjeta
Vojsko,slušajte me dobro!
Ne znam koliko ćemo moći ovako još da izdržimo,
ustaše će tek žestoko navaliti,ovo što mi imamo za njih
je viđe nego dragoceno.Kad dođe trenutak,kad se više
ne bude moglo izdržati,tražiću da se udaljite na pristojnu
udaljenost od objekta,lezite u rovove oko magacina i ne
izlazite to je naređenje.
Hoću da ostanete živi a ja sam rešio šta ću…
Ne dam ustašama da se dočepaju oružja i da ga
koriste protiv mog naroda!to je moja davna odluka
i ne želim da se komentariše.
Ne zamerite mi ako sam negde prema nekome od vas
pogrešio,neka neko od vas sačuva ovaj moj ratni dnevnik.
Voljno i zbogom-junaci moji!
Kada su pripadnici zng približili se magacinu
i ponadali se da će ga osvojiti,u 10:44
odjeknula je snažna eksplozija…
Major Milan Tepić digao je u vazduh
sebe i 170 tona eksplozivnih sredstava,
pritom je poginulo 11 ustaša
MAJOR MILAN TEPIĆ
BJELOVAR,29.09.1991.
SLAVA PALIM PRIPADNICIMA JNA
U BJELOVARU.
a šta je sreća?
šta si po zanimanju?
-zajebant, drugarčina, boem…
pišem pesme koje niko ne objavljuje, pišem tvitove koje odavno niko ne fejvuje. voljen sam, volim…. da li sam srećan? a šta je sreća?
nisam bogat, ali imam vredne stvari i osobe u životu….
mada, ovo nije život, ovo je već odavno samo preživljavanje.
ali opet svaki dan ustajem i borim se