Бајка о љубави – Жељко Поштић

Да не знам сенка самоће какве је боје
ноћима сам се, лажно, на уштап заклео
Ни глас, ни очи друге за мене не постоје
Тебе ћу волети, ко што сам волео 

Изнад мог пута два сунца горе
Твојим ме очима то звезде гледају
Васиона ће да експлодира од љубоморе
и да се расплине у сопственом бескрају 

Док срце бунца, ја сричем риме
Као облак некада сам у себи плакао
Страхују снови од болне истине
у рај се стиже путем кроз пакао
Настави са читањем “Бајка о љубави – Жељко Поштић”

Pusti da ti se dogodim

Odakle si i kud si krenula
takva nestvarna, iz misli odbjegla,
korakom kao da po oblaku gaziš,
neprimjećujući kuda prolaziš.

Na licu ti čitam vjekove
u kosi ti vijore maestrali
svaki dan te gledam iz daleka
čekajući da me primjetiš neprimjetna.

Ne poznajem te, a već sam te sreo
na poljima šarenog sna
okrzni me jednim pogledom samo
htio bih vidjeti šta kriješ u očima.

Slutim, bjegunac si, od sad i sutra
obavijena tim nevidljivim velom nepostojanja
strah skriven zidom tišine
proviruje iz tih tvojih žustrih koraka.

Pogledaj me, ti što dolaziš iz budućnosti
zastani na jedan treptaj od mene
i pusti da ti se dogodim jer,
odavno ja čekam na tebe.

Hamletova zakletva

Ne zapinji, da plačeš ti pali
anđele sa setnim cvetom,
već oči tuđeg neba u kruh
pretvori i razgali,
istinu i pepeo, ovim divljim letom.

Zari svoje zube u stablo, ti stari
kovaču stranih zvezda,
zlatom izlij strah i ne mari
za smrt na vratima gnezda.

Jedan je đavo pogrbio se, ti pali
učeniče snova od stakla,
suzom se vatri, na svemu zahvali
i spavaj šupljim očima
kojima te sreća takla.

Lan, šaš i mak

U vremenu što mi kune vreme,
stari životi o glavi mi rade.
Oblaci u stanju da zaneme,
radi sunca kojim se slade.

U mojim kostima pesak li je,
što otvara oči nežnim strujama.
Da zalud ljubav vatru mije,
Kroz reči blagoslovenim olujama.

Ljubav u vatri što se zbiva,
zarad pesme pesnika što mre.
Večno rečita, lepa, večno živa,
kao cveće svetlosti ljubavi od pre.

ДАЛМАЦИЈА – Душан Комазец

Бескрајно плавим небом седам облака снежних
плове као по реци, траже чудесне свице
да разоткрију тугу једних очију нежних
које сузама бола квасе пркосно лице.
 
Ко’ пламен снених зора уздах из једрих груди
отима се са криком, призива камењаре
уснуле у тишини, јер их нико не буди
појем црквених звона, ојкањем песме старе.
 
Мучи обала пуста Зрмање реке родне,
јер нема девојака да своје косе црне
расплету и да груди беле и благородне
понуде таласима и сунцу које трне.
 
Врхови Велебита трепере невесели
Јер падинама снежним лију ледене кише.
Несташе у  „ олуји” људи стамени, смели.
Пустош им хара душом, кошава сузе брише.

Још као девојчурак дала је себи завет,
огњишту вратиће се, ту је обасја пламен.
Ту рајске зоре свићу, руди најлепша плавет.
Из шкрте земље ничу реке, драча и камен!
  Настави са читањем “ДАЛМАЦИЈА – Душан Комазец”

ШЉАМ – универзално појмовно – Андреја Ђ. Врањеш

ШЉАМ – универзално појмовно.

Увек је било оних непријатно – пријатних, мизерних, главом климајућих, са сваким што су добри, који ударају по рамену, тетоше, где си , мацо, мићо, вештачких осмеха, иза којих се крије неискреност. Кад устану одмах се клањају, ДОБРО ЈУТРО ЧАРШИЈО НА СВЕ ЧЕТРИ СТРАНЕ, што у мутном лове. Улизице, љигавци, због којих би честити живот напустили да их никада не сретну. Издајници су то махом, кукавице, шпијуни, дрек, протуве, злих трајања, ружно срећних, без начела, смрдљивих трагова, голих од лажи и када носе одела.

Настави са читањем “ШЉАМ – универзално појмовно – Андреја Ђ. Врањеш”

Zemlja – Miloje Djordjić

Ono što reka izbaci,
jesu nežni, nakeženi zubi.
I onako te, simbolično uzeh,
za onu, da me večno ljubi.
 
Kad bi drveće ljubavi htelo,
ne bih te morao bacati u vir.
Već u toplini, kapaka očnih
za tebe, na njima, ispevao mir;
 
Znam da, lažeš kobno, kao list.
Kad nasmeješ se grubo i lako.
To je vreme kad jesen, odlazi
tamo, gde zvezde, noktima sam tak’o.

Настави са читањем “Zemlja – Miloje Djordjić”

AMATERSKA POEZIJA IZ SRCA I DUŠE – Vitomir Ristić


Za jednu Slobodanku iz Donje Dubrave

Dok stojiš i ćutiš, te spretno obavljaš,
posao svoj,
hiljadu misli, rodi se u tebi,
oluja se sprema,
tek nagoveštaj, što plodi se.

Dostojanstveno držanje,
tvoja je vrlina,
kao da tačno, znaš šta želiš i hoćeš,
a crna kosa, oči i puti,
jasno kazuju kakva je to žena.
Sve najlepše misli dat će ti život buran,
a ko voli, veruje i strada,
u večnu će pesmu stati-
kao i vera i ljubav, patnja i nada.

Malo je reči koje mogu izdržati
pogled jedne Slobodanke,
devojke neobične lepote
kao sa Pirineja
a na našu veliku sreću –
iz nje izvire radost života.

I zato Slobodanko naša,
ostavi se kinder jaja i kontrole,
i dalje koračaj uspravno i smerno,
put Zagreba našeg,
a strašna oluja koja se sprema,
tek nagoveštaj je pravog
i burnog života.

© Vitomir Ristić
Zagreb, 1993/94.g.
“Vitoris” profesor

Gospođa Ela

Gospođa Ela
ona je htjela
osamstotina kinder jaja
u danu
da stavi u hranu
.
Djeca pitaju
gospođu Elu,
da li sva kinder jaja
mogu da stanu
u jednu zdjelu.

Gospođa Ela
kao domaćica prava,
spremno odgovara:
“Djeco!
osamstotina kinder jaja,
zdrava je dečja hrana,
i sva mogu da stanu
u jednu veliku, veliku
zdjelu.

Djeca pitaju – dalje
gospođu Elu,
tko izradjuje kinder jaja,
a ona spremno odgovara:
Djeco!
Kod nas u gradu
svi znaju za čokoladu,
i kinder jaja iz “Europroma”
koje djelatnici slažu.

© Vitomir Ristić
U Zagrebu, listopad 1993.g.
Настави са читањем “AMATERSKA POEZIJA IZ SRCA I DUŠE – Vitomir Ristić”