ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО – Љубодраг Обрадовић


На сајту https://brankomiljkovic.com ове 2021. године објављен је интеренсантан поетски конкурс. Ја сам послао моју песму ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО. Погледајте како је изгледала на сајту принца поезије и чујте аудио верзију!

Настави са читањем “ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО – Љубодраг Обрадовић”

Naslovljeno između redova

Reči, kolika je samo snaga njina,
tolika da u času se rodiš i u času umreš
od blagosti s jedne i oštrine s druge strane.

Reči, igračke u našim rukama
uteha u mukama ili rana što nikad ne zaceli
u celosti od čovekove namere ovisi.

Reči, prijatelji i neprijatelji u njima žive
igrajući se s našom svešću i podsvešću
daruju nam i mir i ratove pokreću.

Reči, zna li iko tako dobro snagu njinu
kao što to Pesnik zna dok ih u rimu slaže
ili običan, sasvim prost stih dok u pesmu niže.

Niko to tako dobro kao Pesnik ne zna
ili onaj ko pero u ruci drži ispisujući
priče i dajući im likove, živote i osećanja.

Ako sve to znamo onda znamo da
niko kao Pesnik ne ume tako jasno
da u rečima i bez reči rečeno oseća.

Zato ti pišem pesmu, da te podsetim
i po vetru ti je šaljem da ti je pred noge rastre
a ti izaberi hoćeš li da je čitaš ili pregaziš.

I dok ti Pesnik piše pesmu žena ćuti
kao što uvek je bivalo i uvek će biti
ne rečju već tišinom svoju će ti dušu poveriti

Pesnik zna i ume i s rečima i s dušama
i zbog toga nikad se razumeli nismo
jer žena je znajući moć reči pred Pesnikom ćutala.

Kakva je vajda da zavoliš reči i ljubiš igru njinu
ako u njima ne čitaš i ne osetiš ženu a ne Pesnika
ako pred rečima klekneš a ustukneš pred delima.

Kakva je to Ljubav ako se rečima osvaja
kakve su to tišine ako se njima reč poigra
treba li ti pesma ako pred tobom pogleda nema.

Pesnik ti piše pesmu, a žena – ćuti.
Čemu Ljubav ako Pesnika voliš a ženu prezreš
ili obrnuto, ženu voliš a Pesnika prezreš.

Čemu reči i čemu tišine ako jedno nisu.
Čemu išta u ovom životu ako sve igra biva
ako se ne oseti nekazano i ne vidi neviđeno.

Pesnik je napisao pesmu i po vetru ti je poslao.
Ne zbog pesme i ne zbog reči već prisećanja rad
da jedan Pesnik moć reči nikad ne zaboravlja.

Pročitaj ili ravnodušno pregazi kad pred tebe dospe
jer kakva vajda od samih reči taman Pesma bile
ako ispred sebe ne budeš video duboke oči tišine.

Од живота горе; Јована Живковић

Од живота горе

 

Како год живот наш је саткан,
И како год нам прекривао латицама камените путе,
Увек је болом проткан,
Увек среће јаде и боле љуте.
 
Ево радости, спаса великога,
Тад се она мени кроз дух јави,
Не да јаду, не да њему убога,
Да ми ватре слику тугом плави.
 
И када живот помрачи се,
Нада мном нестану путање,
Остане само туга са мном,
Од призивања среће луде само очајање.
 
Није ни среће велика рука,
Пружа се често ал’ измиче брзо,
Није се сетило тад великих мука,
Срце што бол је рукама свезо.
  Настави са читањем “Од живота горе; Јована Живковић”

Анђелија Н. Петровић~на крилима носталгије

НЕПРЕЖАЉЕНОЈ

Само једном сан ми те доведе,
само једном мајчице једина,
кад ми пружи пар утешних речи
и од тада настаде тишина!

Твоја писма, добро очувана,
у ладици годинама стоје,
у сваком је: како си ми сине –
увек брижна за ово дете своје!

Тешим себе, ако нечег има,
ма колико болна је истина,
можда горе већ си смирај нашла,
покрај свога јединога сина!

Ја већ стижем у године твоје,
а никако да сазрим Једина,
с једне стране душе испуњене,
а са друге заболи тишина!

Није лако кад телефон ћути,
а до јуче био десна рука,
да се мајци утешна реч пружи,
да јој срце не нагриза мука!

Старост дође, кажу зрело доба,
требало би, али мајка фали,
и ономе ко је близу гроба,
и ономе ко јој свећу пали!

Није лако за бесмртно име
наћи речи које заслужује,
све што утках у песме и риме,
њене душе већи део ту је!

Анђелија Н. Петровић

Анђелија Н. Петровић~на крилима носталгије

НИКО КАО МАЈКА


Ништа лепше ни вредније, није могао Бог нам дати
него под ребрима живот, кад’ се чека месецима;
па у деветом ти не да, ни седети ни спавати
док не видиш то мајушно, биће пред својим, очима.


Мама доји, мама мази, мама купа, грли, тепа.
Мама бира успаванку за миран сан свом’ детету.
Мама и кад грди буде, увек иста мама лепа
којој сличне нигде нема, на целоме, овом свету!


И кад’ трпи, она зна да, лављим срцем се избори!
Сиромашна ил’ богата, она звезде зна да скида,
чим донесе на свет мали, живот који тек жубори
па удахне му доброту, из зеница очног вида.


Мајка воли, мајка прашта, њено срце бунар има
за све бриге које се код, њене деце гомилају,
ал’ нажалост многи нису, свесни туге у очима
која зна да се појави, како све је, ближа крају!

 

Анђелија Н. Петровић

Анђелија Н. Петровић~поезија тренутка

БУЂЕЊЕ ПРОЛЕЋА

Сунце топле зраке као руком просу,
пупољци већ будни очи отварају,
кутурајке чипкану хаљину облаче,
веселе птичице леп дан поздрављају.

Из траве су већ помолиле главу
беле тратинчице и сунцолик маслачак,
нарцис само што не каже: ту сам и ја,
уз најлепши азурни различак.

Шумске љубичице испод сувог грања,
чудо једно кад пре тако се просуше,
а мајушне готово као чиодице,
у ниској трави, готово до гуше.

Макови црвени крећу у априлу
уз разноразно благодарно цвеће,
а за њима, пред крај априла, јорговани,
моје душе најмилије цвеће!

Ех, како ме само крај априла сети
на прве излете давно ђачких дана,
моја душа тада и без крила лети
до клисуре плавих јоргована!

Што их волим, од свег цвећа понајвише
то ни фармација не би разумела,
јер јорговани када процветају
за њима крећу сви мириси села!

Ваздух плућа шири, топлота милује,
смејалице спремне сунце да поздраве,
најмилије доба ево најзад стиже,
поздравимо скупа снагу боје плаве!

Анђелија Н. Петровић

 

 

 

ЈЕДНОМ – Драгојло Јовић

ЈЕДНОМ

Једном
Кад опет залуташ
У моје снове
У снове мекане
Као свила
Схватићеш да никада
Ниси ни одлазила.

Једном
Ћу од таквих снова
Написати песму
За тебе
И само за тебе
А да је нико други
Разумети неће.

Једном
Ако те жеље моје
Доведу опет у моје снове
Па нам се очи сретну
Знаћу само ја и
Знаћеш само ти
Да се никада нисмо
Ни растајали.

Једном
Ако ти јаве
Да више моје срце
Не куца
Знаћеш само ти
Да смо то срце
Заједно уморили.

А онда
Онда само ћути
Пусти мисли нек путују
У нека пространства
Далека и плава.

Само
Нек суза не кане
Потопила би сва
Пролећа, лета, јесени и зиме
Једне љубави
Што је сјала и опстала
У пространствима
Ништавила и неморала.

Једном
Кад растанак се деси
Нек остане траг
На плочи хладној
Као печат што оставља
Један уздах
Пољубац и дах.

Једном
Кад завеса на
Сцени падне
Кад се погасе
Надања, жеље и страсти
Тада неће бити
Само нас
А деца ће и даље расти.

Настави са читањем “ЈЕДНОМ – Драгојло Јовић”

АФОРИЗМИ – Дарко Михајловић

Нема у глави.
Све му је у банци.

Толико сам ојачао,
да пуцам по свим шавовима.

Сизиф никако да изгура камен.
Мора то неко да погура с врха.

Кад станемо под последњу шљиву,
сложићемо се док не испечемо ракију.

Победили смо стварност,
све је ријалити.

Не планирамо будућност.
Нама и прошлост мењају.

Од када је све распродато,
почели смо да бележимо привредни раст.

Није лако бити фин,
зато многи и не покушавају.

Партијским кључем струка је закључана.

Наша медијска слика је Доријан Греј у акцији.

Пиши као што читаш,
између редова.
Настави са читањем “АФОРИЗМИ – Дарко Михајловић”

Здравица

Знам да утехе нема вином без благослова
Сузама наздрављам ноћас минулој срећи
Ти заборав наточи у разбијене чаше снова
ја ћу да пијем и певам растанку пркосећи

Болу у загрљај падам до дна, без наде
да ћу имати снаге живота коб да разумем
и моћи вино здравицом да не прокунем
док душом ми одјекује крик ове баладе

Зар здравицом да назовем ту кап судбине
што ме од тебе дели ко понор плача
из пакла очаја би у рај небески да се винем
и изнова страдам од твог погледа као од мача

У време нежности кад пољупцима видасмо ране
Нема те здравице која може да нас врати
Узалудне су молитве кад отров са усана кане
у срца лажи и као сенка настави да нас прати