КАЛИГУЛА ИЗВАН ПОЕТИКЕ ДЕСТРУКЦИЈЕ – Драгослав Граочанкић

Rating: 10.00/10. From 3 votes.
Please wait…

КАЛИГУЛА ИЗВАН ПОЕТИКЕ ДЕСТРУКЦИЈЕ

Премијера драме Албера Камија КАЛИГУЛА, 5.2.2020; Велика сцена Народног позоришта у Београду. Редитељ: Снежана Тришић
Осећање трагичности човечанства и живота, тоталитаризам апсурда у свим његовим манифестацијама и разорна моћ аутократичности било које идеологије и нивоа са кога делује – били су суђени лични и уметнички пртљаг/вјерују Албера Камија, значајног француског, светског писца и нобеловца.Можда би свако позориште требало увек да има на репертоару комад о неком диктатору?!

Аутократија и диктаторство добрано су завладали и у 21. веку главнином земљине кугле, чак и њеним рубним ареалима. У њима аутократија чак досеже своје врхунце, остварује убитачније деловање, те човек, изложен њеним погубним дејствима, све до мењања његовог генетског кода (!), остаје беспомоћнији него они који су диктатору надохват!

Али, и једни и други, ужаснути, не само владалачком аутократијом која спонтано производи и многе друге своје сулуде деривате, не остављајући ниједно животно поље без својих засада – постају, између осталог, потпуно екскомуницирани као појединци, друштвене класе или нације из било каквих позитивних доприноса себи, својој средини и човечанству.

Једном, кад мине моћ диктатора, напоредо са свеколиком пустоши коју оставља иза себе, на сцену ступа отворени и најчешће опростиво закаснели говор о диктатору, који постаје објекат и профаног и уметнички профилисаног подсмеха, сатире и безбројних других пост фестум отпора и анализа.

Овај обавезни и увек присутни (закаснели) вентил који настаје после пада диктатора, односно у интеррегнуму без њега, заправо ствара услове за појаву будуће диктаторске владавине, односно чак повећане аутократизације у свим друштвеним сегментима!

Није решење ни, нарочито у уметности, у постдиктаторском времену говорити другачије (озбиљно, аналитично) не би ли се предупредило „понављање историје“. Зато, тешко да има уметничких дела која пропуштају прилику да говорећи о (минулом) диктатору, аутократији, ангажују све своје најубојитије сатиричне, хуморне и „упозоравајуће“ капацитете, неретко инсистирајући на „утешитељској“ идеји да је сваки тоталитаризам исцрпив, за времена…

Посматрају такав однос према аутократичности и диктатори. Догоди се да су чак сведоци често крвавог краја претходне аутократије, али, они из тога не извлаче никакав наук, мислећи да је аутократија, диктаторство и њихови крвави исходи оно „што се догађа другима“ – и да, уосталом, они никада не би посегнули за таквим наказним и опасним обликом владавине.

Смећу, међутим, с ума да су не само моћ и власт, односно аутократија која лако из њих изникне, откад је света и века на вечитом црном дну човекових најплеменитијих побуда и потенцијала , да су вазда спремни да се разбуде, васкрсну као безбројни успавани летални микроорганизми у човековом биолошком устројству.

Исходи превентивне борбе против буђења тог човековог успаваног зла једнако су успешни као и покушаји да се истисне човекова потреба за водом, храном, супротним полом. Али, борба против аутократије је нужна! Она одржава у животу морал читавог човечанства, без обзира што се вирус тог највећег и најопаснијег зла цивилизације не може затрти, или бар чувати као вируси искорењених , најпогубнијих болести – на најбезбеднијим местима света, злу не требало…

Оваквог односа према злу – у КАЛИГУЛИ Народног позоришта – нема! Диктатор је у овој изведби одвећ филозофичан, готово хамлетоидан! Нема довољно његове сумануте, незајажљиве крвопроливачке пожуде, жара и опседнутости злом и уживања у њему.

Трагање и налажење узрока зла не сме утицати на одмеравање казне коју диктатор заслужује – стварне или уметничке. За њега не смеју важити „олакшавајуће“ околности, „непристрасност ’’и принципи „праведног суђења“. Ови фактори и принципи могу бити препуштени научном, историографском приступу, који хтео – не хтео такође често носи елементе „пристрасности“ у сагледавању феномена аутократије и тоталитаризма, јер кад се бави круцијалним питањима човечанства наука се бар граничи са уметношћу!

Иако улога Калигуле Игора Ђорђевића иде у ред његових глумачких врхова, његов, заправо редитељев Калигула није диктатор и пошаст који испуњавају критерије о којима је управо било речи.

Има Народно позориште за улогу Калигуле (још) једног глумца који би својим специфичним травестијским даром , разбокореношћу, сочношћу, читавим својим хабитусом, урођеним смислом за персифлажу, представљање раскалашности и пожељним отклоном од лика који тумачи – принудио сваког редитеља да по његовој (уметнички оправданијој) мери ствара овај светски парадигматични лик диктатора (независно од наводних фактографских елемената који лик овог диктатора умеравају).

Можда бисмо тада добили не само „бољег“ Калигулу него и представу по мери већ изложених назора. Био би то гротескни, „ведри“, крволочни, разметљиви, инфантилни, опасно мушичави властодржац поремећеног ума и наума, маскиран софистичком логиком од које се леди крв у жилама, који би, као што то остварује у овој премијерној концепцији Игор Ђорђевић, остварио највише домете сценског представљања друштвено најопаснијег феномена човечанства! Све и када редитељ не би, домаштавајући Калигулине бројне таленте (по непоузданим фактографским белешкама) свој главни лик на крају представе сместио у болид Формуле један.., што не би био само редитељски хир и знак него и омаж животном крају аутора ове драме и његовом науму да представи природу/ексцесе власти и подсети да је бесмислена деструкција не само поетички крај него и почетак, средишњица, и сваки делић историје човечанства.

Можда бисмо у таквој представи још јасније увидели да лудило и апсурд много моћније и деструктивније управљају светом него што мислимо.


© Драгослав Граочанкић
Београд, 11.2.2020.

 

(Прочитано: 91 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.078 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif