Pamtim je-miško pločić

Pamtim je po mirisu kose
Po tragu u pesku noge bose
Tog malog bosog traga
Pamtim je,još mi je draga…

Pamtim je po osmehu najsladjim na svetu
Pamtim je po licu nalik cvetu
Po izgledu nevinom i blagom
Koji je negde nestao tragom…

Pamtim je po zgodnom tananom struku
I kako me je nežno držala za ruku
Po nežnom baršunasti glasu
Pamtim je po neodoljivom stasu…

Pamtim je po svemu,jer bila mi je sve
Mnogo me je boleo rastanak od nje
Pamtim je po svemu njenom što mi je milo
A sve mi je njeno milo bilo…

Pamtim je i ne mogu da je prebolim
Pamtim je jer još uvek je volim
Ne može srce tek tako da je izbriše
Pamtim je i volim sve više i više.

Pletenice

Miris prostora kojim se krećem
nosi tragove tek oprane kose,
duge
raspletenih kika,
kojima sam brisao oči i lice
Čuvara reke na liticama planina.

Dolazi Kraljevski trenutak kog  dugo iščekujem.
Naseljen mirom
koji je zamrznuti pokret,
misli
neuhvatljivih raspoleoženja
čujem ga kao duboki huk reke
čija je površina mirno jezero.

Onda se naselim Apsolutom
i čekam
nedočekano.

 

INSPIRACIJA

Sobu sam obložila ogledalima
razumete?
Sada nas ima sasvim dovoljno
da bismo ogovarale
usaglašavale se
pretle prstom kao bajagi
divile se onoj drugoj
ili zamerale trećoj, četvrtoj
Tako mi je nedostajalo društvo
bila sam previše … sama i..
tragično raspoložena…
Sada se sve okrenulo u
uzajamnu korist
mazohista se može žaliti,
tešimo ga i izjavljujemo naklonost,
desi se i sadistički ispad one kraj zida
najudaljenijeg od prozora…
Hej, upravo!
Sabirni centar uglačanog poda
jasni je dokaz ludila
ne bih tačno znala
koje među nama
Ruku na srce radujem se
(trenutak,čas, otkucavam stih
ne dobacujte mi, kristalići, pesma se ne smišlja..
ona iz gluvoće izvire!)
dakle drago mi je što
prijateljica više nema
Ipak
samoća je
najinspirativnija.

Молитва за Снежану

Молитвама дугим дозивасмо драга
Одбегла заувек сва наша пролећа
Лажи су их душо, однеле без трага
Изгубљена срећа, није више срећа
Тамница су груди за срце што јеца
Венце ће од туге сузе да исплету
Април, а у нама заљубљена деца

Загрљај је оков најслађи на свету
А знаш ли да увек исто сневам

Свадбену игру, Тебе усред кола
Неутешан, о љубави певам
Ехо првог бола, песму не пребола
Жељан сам остао свега што је било
Ал узалуд чежња у мојим очима
Немирном ми само слетеле у крило
Умрле звезде у пустим ноћима

ЗАР ЈЕ ВOЛEТИ ГРЕХ? – Градимир Карајовић

ЗАР ЈЕ ВOЛEТИ ГРЕХ?

Пада ноћ, напољу густа киша пљушти…
Ветар већ жуто лишће чисти са пута…
Нестаје љубав, дани су пуни сете.
Опрости ми, желим те…

Зар је вoлeти грех?
Идем сам у сусрет долазећих зима.
Старим већ, све од лепих жена,
Дугих непроспаваних ноћи и вина.

Киша ми руши све моје куле пусте…
Опрости ми, требаш ми!
Зар је вoлeти грех?
Кап по кап, дани нестају
У кући док седим сам.

Кап по кап,
Побегао сам од свих
А и даље ме страх.
Изгубићу се,
Ако ме не нађеш ти!

Пронађи ме, покажи ми пут
И нове снаге дај…
Тужне се надају мисли,
Пијане од вина и љубави…

Настави са читањем “ЗАР ЈЕ ВOЛEТИ ГРЕХ? – Градимир Карајовић”

МИРИС РУЖЕ – Душан Комазец

Била си најлепша ружа у башти предивној рајској.
Мирис што опија нежно сваки пут када се такне
и затрепери ко’ туга у ноћи предивној мајској.
Од додира се расцвета и као чежња измакне!

Сада те испраћа ветар и дахом брише све сузе
које сам пролио крадом стрепећи над судбом клетом
једине коју сам страсно љубио, а сада те узе
даљина, чије бескраје параш тим нестварним летом.

Нека ти последњи поздрав буде самоћа у ноћи
којом ћу казнити себе, јер јутро што ће да сване
биће опело среће а сумрак којем ћу поћи
само ромор тишине, где туга дојиће ране.

Трепети рањене душе отимљу болним се криком.
Суманут ходим по стази што некад беше пут миља.
Још живим од успомена, будим се твојим ликом.
Иако туђа си жена још увек те благосиљам!

Мали принц

Васионом успомене протичу као река
само сазвежђе пса уме да чека верно
У сјају звезда капи просутог млека
Небо облачи најбоље вечерње одело

Месец му на ревер као значка слетео.
док блиста из праћке испаљена комета
Мали принц је за ноћ од чежње оседео
и сећао се пољубаца као ватромета

Заљубљен је остао у мирисну Ружу ветра
као у шкољку што тајну му у ухо рекну
Не заклињи се никада као на верност Петра
Што усне кажу, лажљиве усне и порекну

Дукат Сунца златним зраком Зору купа
она нага у загрљај пада новом Дану
Трагом издаје и крста изнова срце ступа
венцем љубави и трња да вида стару рану

Здравица

Знам да утехе нема вином без благослова
Сузама наздрављам ноћас минулој срећи
Ти заборав наточи у разбијене чаше снова
ја ћу да пијем и певам растанку пркосећи

Болу у загрљај падам до дна, без наде
да ћу имати снаге живота коб да разумем
и моћи вино Здравицом да не прокунем
док душом ми одјекује крик ове баладе

Зар Здравицом да назовем ту кап судбине
што ме од тебе дели ко понор плача
из пакла очаја би у рај небески да се винем
и изнова страдам од твог погледа као од мача

У време нежности кад пољупцима видасмо ране
Нема те Здравице која може да нас врати
Узалудне су молитве кад отров са усана кане
у срца лажи и као сенка настави да нас прати


Glad i mrak

Čuli ste li, da mrak ima lice.
Kako vetar prozbori, sve tiše.
To je grobljanski pesnik, nemilice
zamolio reku da umesto njega piše.

O, kako skromno ta prevara zvuči,
kad zatrube mladi stomaci, prazni.
Za čiju feštu da se smrt naruči,
kad lažu da život je prolazni;

Zaboravili ste reči ratova čednih.
U koju smo to krv zagazili mučno.
Moje oči dajem za ljubav bednih
što razumeju glad halabučno.

O, presveta knjigo glasova noći,
čije kočije sad voze, prozirni satiri.
Reci mi najdraža gladi, majko moći,
hoće li ovo pero, ljubav i smrt da pomiri,

Ikona zelena, mračnog, nebeskog svoda.
Ne mari za mene i moje ptice.
Usmrti me mrtvog i kada hodam,
jer niste čuli da mrak ima lice.

СНОВИ  БЕЛИ и ОДБЕГЛА  ВРЕМЕНА… – Андреја Ђ. Врањеш

СНОВИ  БЕЛИ

Пред оком видим море плаво,
а мени жао што зелено није,
кроз низку снова, речи,
буди срећан што је твоје,
могло је бити и без боје,
шта би рекао  да је Мртво,
у коме  рибе не постоје.

ОДБЕГЛА  ВРЕМЕНА

Скрушених надања,
остале су приче
и са њима потрошене године,
стигли замори,
казнило га време,
куда без себе?
Како бити море без соли,
сачувати сећање.
Како? Кад и радост боли.

Настави са читањем “СНОВИ  БЕЛИ и ОДБЕГЛА  ВРЕМЕНА… – Андреја Ђ. Врањеш”