Добродошли!
Moja bedra
Pulsiraju ritmom
Zaboravljenih
Damara
Dlanovi vlažni
Traže put
Smelih
Uzdaha
Okret
Preokret u umu
Dal’ o snu
Sanjam budna
Čujem vrisak
Kao impuls
Za moja čula
Bludna
Mozaik duše
Okovan lancima
Uz prasak puca
Na delove oštre
Oslobodjen prostor
Unutar butina
Otkriva vrata
Dubina
Sirove reči
Сајам књига у Крушевцу 2023. – Љубодраг Обрадовић говори песму уз музику “Adagio-JohannSebastianBach”:
НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ
И на почетку и на крају,
одувек нас носе снови,
иако ка забораву и бескрају,
неумитно наш брод плови.
Оно прошло, нас не дотиче,
наша прошлост неком смета.
Брод у даљину сад одмиче
и односи сва блага света.
Моја драга на том броду,
не мисли, баш је срећна.
Пријатеља слуша у заносу,
долази будућност много лепша.
Долази будућност лудо фина.
Машем са обале поспан.
Сутра ћу, уз бокал вина,
ући и ја у неки нови сан.
И све ће проћи, игра жива.
Месец ће да светли, мрак сном да коље.
Опет ће радници на чашу пива
и сећање, некад је било боље.
Опет ће радници да раде,
а мудраци да мудрују и снују
и да се после нове параде,
љуте, што их уз пиво псују.
А ју ћу низ улицу ићи,
крај излога пуних и светлих…
У души светлеће месец,
а џеп биће празан.
Стићи ћу до краја,
свако стигне, јер не жели.
Одмахнућу само руком…
Ко остане, нек се весели!
И на почетку и на крају,
увек се свашта деси.
Ипак, у забораву и бескрају,
остаће нам и порази и успеси…
Настави са читањем “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ – Љубодраг Обрадовић – IN THE BEGINNING AND AT THE END”
Bude ga koraci. Reski, kao udaljene nerazumne riječi, kao hladna
mjesečina. Ustaje. Pokušava zamisliti nezgrapnu spodobu koja ga
koracima kao metalnim kotačima u kasni sat izbacuje iz kreveta. No, naginjući se s prozora ne dozove mu ni oblik, ni veličinu, ni boju, ni glas, pa mu ta nemoć znatiželjnu, ili zelenom tamom preplašenu sopstvenu sjenu razvuče kroz šiblje, preko krovova, preko vrhova krošnjatih lipa.
Dolje: iskrivljene sjenke i vrbe.
Desno: niske ograde obrasle mrakom.
Lijevo: bokori krizantema.
A koraci…?
Судбине коб ме на путу пресрела
док је срце тебе у заседи чекало
Руке у загрљај жеља ми завела
У пешчаном сату време је нестало
Не жалим себе док мртав лежим
већ мољење моје неуслишено
Спокојан сам, јер више не бежим
од погледа твојих, вољена жено
Својим ми сузама покров исплети
и мада, на никада више све мирише
у радостима твојим ја ћу оживети
и душа ће моја са тобом да дише
И када године мину ти ме се сети
У твом ћу осмеху ја поново рођен
мирисати миром као сви свети
сигурном руком кроз снове вођен
Мој глас кроз усне твоје нека буде
док песма недопевана у мени стасава
када те јутром пољупци пробуде
то љубав моја са сунцем васкрсава
Stranče, vrijeme je kiša.
Poneka kap pašće ti na lice
baš kao što pade tad, nekad.
Sklopićeš oči i uzdahnućeš, znam,
i usnićeš, Stranče, čudan san.
Vidjećeš oči jedne kako te
gledaju pogledom jasnim
oči sjajne poput zvjezde i
tamne poput noći.
Ne plaši se Stranče
to je, ipak, samo san
probudićeš se, a te čudne oči
bile su i ostaće u snu.
Vrijeme je kiša i to nije san
već samo još jedan sumoran dan.
Znam, stajaćeš dugo na kiši,
lutaćeš pogledom i tražiti nešto,
nešto što podsjeća na
sjaj zvjezda i tamu noći,
tražićeš svoj san i u tom snu
one čudne oči.
I ne znaš da li to kiša pada
ili to plaču one oči
i znaš da sunca nema
pa opet vidiš kako nešto u daljini sija.
Vrijeme je kiša Stranče,
vrijeme kad tuga dođe sama,
kad sanjamo čudne snove
i kad ne znamo gdje je san prestao
a gdje počela java.
Vrijeme je kiša Stranče
i zato, samo sklopi kapke
i ne čudi se otkud baš sad
da sanjaš te čudne oči.
Vrijeme je kiša Stranče,
vrijeme kad tuga ne pita
u čije snove smije doći.
ЖИВЕТИ СЛОБОДНО
Убери сваки цвет,
сваку травку згази.
Да крочиш у слободан свет,
све око себе унакази.
Не бери бригу за друге,
ти си епицентар света.
Да се твој сан оствари,
продај одмах све,
продај и спокој детета.
За трен лажног весеља,
смело поклони туђе идеале.
Да се испуни твоја жеља,
режирај бројне скандале.
Титраји стихова што блуде,
учмалост и таму разбијају.
Све слободе света сад се нуде,
очима у мраку што сијају.
Очима за слободом што светле,
певају се омамљиве баладе…
У име сутрашњице светле,
ноћас их лежерно раде.
Гласник који доноси мрак,
сад о срећној будућности труби.
Чим изгубимо властити знак,
чим се разум изгуби.
Живети слободно, у ред стати:
светски поредак је нов!
Ако хоћеш да те срећа прати,
у својој башти истреби коров.
Искрчи шуме, преори ливаде…
Оне који о слободи сањају,
построј у радне бригаде,
да за моћне рај стварају.
Живети слободно,
душу са ђаволом стопити…
А оне што ходају узводно,
у вртлозима потопити.
© Љубодраг Обрадовић
Настави са читањем “ЖИВЕТИ СЛОБОДНО – Промоција књиге Љубодрага Обрадовића”
neznani u ovaj čas
pûsti sa olupinama brodovlja
s vodama grgoljimo
vraćamo se škrapama
oprezno tapkamo po zvijezdama
što po sprudovima popadaše
s mokrim kosama
Dok toneš u san i lagano te obuzima blagost noći
tiho ću, na prstima, do tebe doći
stajaću tu, u nekom ćošku dalekom oku
samo ću te pogledom dodirnuti meko
dodirom pera pauna
gledati te tako mirna, sanjiva
kako ti osmjeh na licu počiva
dok ti ime tišina noćna doziva.
Dok te od svega krade san,
dok za sobom ostavljaš još jedan dan,
doći ću nečujno sa sjajem Mjeseca
što proviruje kroz prozor usnule sobe,
prekriću ti lice zvjezdanim prahom
i otići s prvim Sunčevim zrakom
u nepregledne šume dolazećeg sutra.
Dok ti mir prekriva lice i svakoj bori utire trag
poput Mojre što sreću donosi
na jastuku ću ostaviti nevidljiv znak
bez dodira, bez riječi,
kao dah ljetnje noći,
u snu svom ćeš znati sve ono neizrečeno
što odnose dugi dani neodsanjani
rosama sjetnim prekriveni.
Dok u san toneš, snevajuć ko zna šta
stajaću poput Anđela Čuvara
nevidljiva, daleka,
tek ovlaš pogledom te dotaći
sa čela umornog pramen maći
i s rumenim zracima jutra
otići u svoje nepoznato sutra.
Sedim u hladu,i ubijam se od dosade
Posla nema,i vreme nikad da prodje
Ceo dan sedim,i ne radim ništa
A tri sata nikako da dodje..
Nisam neki radnik,al ne volim dosadu
Milije mi je kad se nešto radi
Al danas je dan izgleda za odmor
Sedećemo sve dok kompresor ne proradi…
Postoje šanse da ga poprave narednog meseca
I onda da krenemo u radove nove
Da dignemo Kruševac put i zaradimo pare
Da bude bolje naredne godine nego što je ove…
A sad sedimo i koristi nema
Koristi nema,a i dosadno mi je
Sedim u hladu i prolaznike gledam
I sam se pitam dokle će ovo da traje…
Ma nek traje dok traje
Sve to ide u službeni rok
Kad majstori poprave kompresor
Tad ćemo da završimo kružni tok.
Kafe bar, 2017.
oglašavanje
tišine u zaostalim
satima
kad godina i njeno ruho
menjaju narav
i način hoda
tada u ponoć počinje nov život
sa starim scenariom
budan pre svih piću kafu i
čitati novine u kojima
opet nisam ja
i tako sve dok vetar
njiše grane
i baca otuđeno lišće
na pragove tuđinaca i ljudi bez
mana
prosipanje tišine
po mokrom
podu predsoblja
i kupatila
kuda tumaraju bube
bauci i
pauci
kao jedno nastojanje
života da
sve čovečije što postoji
se troši
u poslednjem zrnu peščanog sata
kada sklizne
niz ždrelo samoće
i utihne kad drugi
progovore
odajući počast meni pod
zapaljenim listom novina
čiji plamen kao duh
odlazi nebu prositi
tišinu
