Поезија за децу: Мали Гојко а велики Павле

У славонском месту малом

има једна црква стара

што закрсти малог Гојка

у великог оца Павла.

 

Кућанци су место право

где је Гојко поникао

и ко сироче без родитеља

уз тетку је одрастао.

 

Крхке грађе ал чврстога духа

за подвиге имао је слуха,

Господ га је себи призивао

па монаштвом он се одазвао.

 

Од Славоније до Каблара

и православног пећког трона

патријарху србском Павлу

звонила су светосавска звона.

 

Изнео је тешко бреме

у ратно нам невреме

и србску црквy обједини,

а крстом Србе измири.

 

Јасеновачке Мученике

у Диптих Светих уврсти

те  „Кућанце“ разне пале

на подвижништву учврсти.

 

Мали Гојко a велики Павле

небеске је дотакао салве

ни „злодуси“ ништа му не могу

док се за нас и сад моли Богу.

 

 

 

 

Дашак

Један дашак

у мојој коси

још кроз живот

мене носи,

да можда опет

једне зиме

у косу ми

шапне име…

к’о у биоскопу,

те вечери

кад сретоше се

погледи нам’

снени,

у којима је

жишка била

ал’ зима је

угасила…

тек, остаде

дашак врео

твог шапата

са именом ми

за живот цео…

 

 

 

 

Бескрајно

Прострла се осећања

као праскозорје,

расплинила љубав шаре

кроз наше обзорје.

 

На таласима развигорним

свуд’ замириса смиље

и срце се срећом опи

уз вино и босиље.

 

По сазвежђу звезданоме

освићу нам рајска јутра,

још смо данас у бескрају

а, можда, и сутра.

Наручи

Наручи песму

за бившу драгу,

више ме не дотиче,

болело је само једном

кад, први пут, чух је.

 

Наручи песму

за бившу драгу,

не марим за подсмехе,

„душебрижници“ ови ће

тек да говоре!

 

Наручи песму

за бившу драгу,

на мој рачун нек’ иде,

а платићу и још једну

да ми у срцу не самује!

 

Ове ноћи „кућа“ части

да се до зоре лумпује

па ћу после куда знам

док ти можеш и код

„бивше“, брига ме!

УСПОМЕНА НА КОСОВСКУ МИТРОВИЦУ

Ти би хтио на крилима

Гдје трепери звијезда смјела,

Не тјерај ме да полетим

Сводове сам прелетјела.

 

Једном можда у свитање

Кад југу крену ластавице

Жеља би ме понијела

До Косовске Митровице,

 

Дa осјетим топли баршун

Старе знанце, мила лица,

Туга срећа, срећа туга

Некад бјеше Митровица

 

Дотле само успомене

И Косовска разгледница,

Дај ми снаге да преболим

Није близу је Митровица.

КАФА – КОЗИЋ САША

Прва јутарња кафа.

Јака.

Топла, освежавајућа.

 

Чашица домаће ракије,

жеже.

Цигарете и новине.

 

Све то у тишини јутра.

У кафани

То је био мој ритуал.

Мој доказ

да постојим.

 

Данас ,

У кући

кафа средња.

Ракију не пијем.

Пијем лекове.

 

Цигарете не пушим

због здравља.

Новине читам,

поштар ми их доноси.

 

Понекад пустим сузу,

коју брзо обришем

да је деца не виде.

 

„Зипа, матори чепла…

године,тебра, године“,

рекли би синови

 

„Пустите га,

није му лако.

Губи свој свет,

нестаје му пред очима“,

жена би ме бранила.

 

И тако ,

време.

Проклето време тече.

Ljubav i vino – Kristina Milošević

Ljubav i vino
 
Brojim čaše kao naše poljupce,
pijem crveno vino kao krv
koju sam prosula.
U vodi vidim sve isplakano.
Ne odlazim svom domu
jer si ti moj dom,
ne spavam, snovi nose težinu.
Nisam oživljena,
tuga me čini mrtvom.
Osuđena na pisanje o gorčinama
sve bih ponovo ispočetka.
 

Настави са читањем “Ljubav i vino – Kristina Milošević”

Стара фрајла – Нина Симић

СТАРА ФРАЈЛА

 

Много је више

Иза мене

Него испред

Колико пролећа

Је прошло

И колико

Кишних јесењих дана

Колико је пута

Срце заиграло

Од радости

А колико пута

Се стегло од бола

Колико је било

Сусрета

И растанака

Колико брига

И надања

Певало се и

Славило

И на гробље

Испраћало

Градило, стварало

Па рушило

Па све испочетка

Љуљало се

На рукамa

Док је мало

И испраћало у свет

Кад одрасте

Волело се

Лудо и неразумно

И патило

Интензивно

Све је било

У животу

Старе фрајле

Али никад доста

Све би опет

Поновила

По два пута.

Нина Симић

Школа за полтроне- Нина Симић

Школа за полтроне

 

У школи за полтроне

Имала сам кеца

Због неклимања главом

Често стајала у ћошку

За исправљање криве Дрине

Ударали ми пацке

Крива сам била редовно

Увек имам нешто против

Неталентована за ласкање

Уместо низ длаку

Стално сам ишла уз нос

Нисам хтела наређења

На директоре алергична

Подобни ме нервирали

Надобудни иритирали

Кључ за успех

Ми је неприхватљив био

За мој укус

Све је неукусно било

Једино ми је неуспех

Лично одговарао

Решила сам да не успем

У то друштво да се не уврстим

Да сачувам оно своје

Блесаво и штетно

Али моје!

Амина Поровић – МИРНА ЛУКА

 

​Умијеће је ово, у години зрелој,
припитомити немир и тишину дугу.
Не тражити више у свакој ријечи спас,
већ наћи снагу у сопственом кругу.

​Нису све побједе биле од злата,
и нису сви порази били крај пута.
Научиш с временом да срце не лута,
већ мирно куца, док олуја гута.

​Љубав је сада к’о вечерња кафа,
топла и тиха, без сувишне буке.
Више од ватре и лажног сјаја,
вриједе те благе, сигурне руке.

​Опрашташ себи што ниси све знала,
што си некада слијепо у ватру стала.
Зрелост је мелем на стару рану,
сунце што сине у кишноме дану.

​И док се спушта ова плава вече,
пусти нек’ живот мирно кроз тебе тече.
Све што је твоје, наћи ће пут,
мирна буди – узалуд није био ни један минут.