Због неостварених љубави чињене су некада давно чудне непромишљености, какве су: Клетве, гатке, самоубиства изван свакојаке потребе и разумног. Управо такав сценариј обојио је ову кратку причу. Давно у селу једном у далматинској загори живела је девојка Маре којој је отац забранио тврдо да неслућену лепоту поклони вољеном младићу којег је носила у срцу. Увидевши да јој се жеља неће остварити она у предвечерје изабра високу грану старог храста недалеко од куће и на њој се обеси, тако су завршиле она и њезина туга. Била би ово уобичајена матрица о пропалој трагично завршеној љубави, да за прелепу Маре није везано и несвакидашње народно веровање (предање) да је и мртва управљала временским неприликама. Када би кише падале данима, претећи јесењим поводњима и бујицама које су збуњивале људске судбине, дували снажни ветрови, односећи пластове и кровове, нападали дубоки планински снегови, затварајући путеве и помисли, жене би излазиле са машицама на двор, (ДВОРИШТЕ) бацале их од себе што даље и позивале умрлу девојку у помоћ, изговарајући наводно чаробне речи: ,,МАРЕ ОБИСИНИЦЕ ВРАТИ ВРИМЕ У ПЛАНИНЕ“, тако би прамајке наше веровле да ће отерати кишу и сваку другу изгибију, дозвале Сунце благодатно , вратиле спокојство. Пошто се мени прича допала, слушајући је у Равним Котарима пре одприлике пола века, у земљи врлетној и каменој, пожелех да јој и узверујем, зато сам је Вама поштовани читаоци пренео. Ко је из ових крајева и далеким пореклом, за тренутак ће му срце закуцати брже као поклич из тишине векова.
