Када су бездушници лажну ми наду дали
„утешном” речју неком која судбину мења,
спознах да овај данак, тужни и посустали
кап је воде у мору бескрајних искушења.
Страше ме повечерјем где невидљиве сене
у полутами плешу, ко’да ми неме слуте
казну изгнанством дугим, па снове изгубљене
мамим, док неким новим увеле љубим скуте.
Весници туге,зашто тишином таме крње
китите простор ока тим бесмисленим рухом
у трену када ходим стазом ком ниче трње
згажен као опушак свих босоногих духом?
Злотворим с тајном ноћи несташно класје пољем
због худе игре срца,јер ме румења плаше.
Мамим дах појутарје надајући се бољем
дану у ком, тихнуће чемер из пуне чаше.
(Прочитано: 165 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.194 пута)