Pjesma o pjesmi
Život, i najteži,
pjesma je rođenjem ispisana
u dom neki, ko zna zašto,
poslata da bude
pokoljenjima isčitavana.
Život je stih
bilježen rukama našim
udahom i izdahom
suzom i osmjehom
kako stajanjem
na peronu čekanja
tako i korakom
na putu do beskraja.
Život je osunčan sonet
protkan biranim riječima
zaboravljenog pjesnika
čije će pjesme biti pročitane
kada od njega ni trag
na zemlji ne ostane.
Život je pjesma o pjesmi
poema na rođenju isčitana
protkana nitima Sunca i Mjeseca
sama je, još za života,
sebi epitaf u bezvremenu
isklesala.
Plakale su oči moje – Miško Pločić
Plakale su zvezde sa mnom
Plakao je mesec mlad
Plakao sam i ja za tobom
Al se smejem sad…
Letele su suze iz moga oka
Tekle su kao reka
Čekalo te srce do skoro
Al te više ne čeka…
Bile su tužne oči moje
Tužne su bile godinama
Ostalo je srce samo
Al i ti si ostala sama…
Nema više plakanja,nema više suza
Ostavio sam sve za sobom
Nikad više neću plakati
I tugovati ja za tobom…
Nikad više oči moje
Za tobom zaplakati neće
Iako ti u životu
Želim puno puno sreće…
Od sada će na mome licu
Samo osmeh sjati
Nek i mene u ljubavi
U budućnosti sreća prati.
МОЖДА СИ ТИ МЕНИ РОД – Милко Стојковић
МОЖДА СИ ТИ МЕНИ РОД
Можда си ти мени род
још из живота прошлог
кад си ми толико мила
па ми се преплићеш у ход
из сећања надошлог
можда си исто што и ја била.
Можда си ми љубав била
заклета хлебом и сољу
на верност до гроба
оно кад си и ти снила
зору, сунчану бољу,
па откупила мене одбеглог роба.
Mожда, можда сам те некад давно
у неком постојању другом
заклањао од кише, опасивао дугом
или пренео преко кућног прага
кад си ми толико мила и драга.
Или смо бреза и храст били,
једно крај друго у неком
расли шумарку над реком
где су двоје љубав крили,
шумили над љубавном устрепталошћу
па их од погледа злог крили,
дрхтали са њима и њиховом страшћу,
можда смо бреза и храст били.
NE PLAČEM JA
NE PLAČEM JA
(Za moga Sašu)
Otišao si mili u bolji svet,
Tamo gde nema tuge i jada,
Istinu našao na drugoj strani,
Iza večite duge života;
Pa neka u predivnoj duši tvojoj
Uvek u radosti sjaji lepota
I neka si andjeo sa andjelima,
U večnosti mira i večnosti snova,
Sine moj.
Uvek, da znaš,
Ne plačem ja,
Mili moj sine,
To tuži moja duša.
To zaista mnogo
Tuži za tobom,
Moja duša.
(Tvoj tata, Bgd, 25.05.2021) 
Još jedan dan na Itaki
U smiraje neke, samo more čujem
u daljini
bubanj
što odzvanja u ritmu veslača, Karaka galije
Nemir tad osetim što mami dubinama znanim…
(gde odbačene, počivaju Scila i Haribda)
Dal’ na moru il’ bitkama nekim, radost izgubih?
U smiraje neke, kad već Sunca nije
pojave se mirisi i zvuci, i toplote bljesak
talasi o hridi što se lome
(to Posejdon sa Olimpa, u pučine bezdan skače
praveć pri tom gromoglasam tresak?)
gazeć’ vlažan pesak shvatam, da Itaka, isto tako tone.
Sad, da mene nema i nas da nije
sve bi bilo isto, držim.
Za godina tristo, ili milenije…?
Prebrzo se s’mora vratih, vučen Itakinom srži!
Ili, bolje da sam tada na pučini ost’o, da l’ bi i tad sve bilo nam isto?
Želeo je Odisej biti, od života brži
svetost, slava sve što se zasluži
kao Sparte onih, s Termopila, tristo…
СВЕТА ЛАЗАРИЦА – Богдан Јевтић
СВЕТА ЛАЗАРИЦА
Пред здањем храма у Крушевцу,
допиру Лазареве речи:
“Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека”.
Кроз небеско плаветнило
Божји гласник се јавља,
света вера је победила,
Лазар и његова војска
постали су браћа анђела.
Видовдан је
позорница истине
да се достојанство
и храброст славе.
У храму свете Лазарице
чекам причешће.
С Богом у срцу
узрастам до висина
да спознам смисао
и суштину живљења.
Хармонија светиње се чује,
у души трепере струје,
опојни мирис тамјана
облаке растерује.
Лазарице, светлости света
спасоносна су твоја причешћа,
штите крила Анђела
блаженство Православља.
Настави са читањем “СВЕТА ЛАЗАРИЦА – Богдан Јевтић”
Реци ми кнеже Лазаре – Дејан Петровић
Реци ми кнеже Лазаре
Кажи ми сада свети Лазаре .
Где живи мртва душа поробљена,
Јел на Косову равном
Где Божури цветају из корова
Тамо где мајка без суза оплака синове.
Где заклетва оста главом плаћена,
Где сестра тражи брата, жена мужа
Тамо где мртвима гаврани очи ваде
И шакали кости по пољу носе.
Реци ми Кнеже где душа српска спава.
Да ли си на своје скуте јунаке привио са Кошара,
Те орлове младе што живот један за другог дадоше
Бранећи земљу, веру и цркве наше.
Реци ми јел правда оста слепа код здравих
Да ли се наш душман својим јунаштвом хвали.
А клетва црвена ко Божур стиже
И нема суза код Срба бистрих,
Очи црвене крваре од бола
Проклињу истином џелата свога.
ЖИВОТ – Латинка Ђорђевић
Ж И В О Т
Не бежи звездо
са звезданог пута,
само ме чувај у срцу,
колико год олуја дошло,
колико год била забринута.
Немој ми завирити у душу,
историја је
склупчана у њој.
А веру,
преносим на избоченим
и оштрим хридинама
са љубављу која
превазилази
језике анђела.
Ах, нејасне
мисли бистрим
борбом у
сутоне снене
док садашњост шиба и тебе и мене.
Чистота, јединство
долазе од наших дела,
а витештво, херојство,
отпор туђину,
од срца чедна.
Све сцене овог прoлeћа,
савићу испод скута Видовдана,
да ме сећа Домовине,
Косовског боја, Цара Лазара
и великог патриотизма.
Gambit
Sada, pošto si u centru
crno belih polja, mogućnosti
na ponuđenu žrtvu, pijuna da primim
ne mogu.
Ponuđenog konjanika, čuvara ili tvrđavu
bez emocija
čisto kao trampu, čisto da se vidi
da imam i ponešto mogu
da je puno figura u igri
i da svi zauzimaju svoje mesto
dok lagano, padaju jedna za drugom
do samog kraja…
Tako sam oduvek započinjao partiju šaha
nudeći Damin gambit kao prečicu…
Čitav vek to više nije moderno
mada, figure i dalje doprinose igri
po prethodno, utvrđenom im rasporedu.