Сву ноћ је кишило.
Парк мирише на земљу
топло и хладно истовремено.
Дрвеће у двореду као
да на мртвој стражи стоји
савило гране под капима
и попут сопствених суза
измјешаних са сузама неба
по који лист падне им с грана
додирујући тло у плахом ишчекивању
нечијег тешког ђона.
Између дрвећа назире се клупа.
Празна је, нема шетача на киши.
Мало је луда попут нас било
да умивене капима пољупце краду
да се смију и времену и свијету
и забораве да се пада
при високом лету.
Уморна и сама стоји клупа
испрана кишама и ишибана вјетровима
колико ли је само прича сачувала
у својим похабаним даскама.
Киша и даље без престанка лије.
Усамљена клупа у старом парку
и нашу причу крије,
кроз завјесу од капи
видим два насмијана лица
усне влажне од кише и пољупца,
прилазим клупи и лица нестају
по који лист опао, на њој
је још остао,
склањам га хладним прстима
тражећи два слова урезана.
Киша је и даље падала
носећи са собом слику
покислих успомена
клупа у парку празна је остала
чувајући два слова,
некада давно,
по киши урезана.
Мостове градисмо саздане од Речи, трошне и као живот пролазне Звезде се гасе на плитком дну реке, док сенке тела плес Речи прате, занесене Исписивасмо кајања за неизречено, за све прећутано, у одразу нашег страха на блиставој површини усталасане воде, грлећи дрхтаво слепу страну наде
Прогнајмо време, и садашње и прошло Окренимо се у непомичност и тишину Можда нам се онда отворе небеса, док осенчене слутњама, остареле очи, склапамо у молитву успомена на губитак
Једном сам видео срце без речи и осмеха Док љубих ти руке, Ти на моје стави окове Када загрлим самоћу Ти си велика туга што враћа ми сећања Теби се, само, све моје радује
Никад се више нећу вратити у твоје очи Ти не разумеш страх. Дубоко сам у њему. Никада дубље. Нећеш знати ни да постао сам танка нит тишине што ћути крај твоје руке
Открих те у себи, а тражих свуда У мом си срцу као мач у камену И када одеш, ја ћу остати уз тебе, у ћутању свих простора стварности, у безмерној немости без одзива.
Елеонора Лутхандер: Елеонора се догодила у Крушевцу
Дођи на књижевно вече, није важно у колико почиње, не знам, као да је вријеме почетка битно, али дођи, снађи се накако, провјери. Видимо се.Овако некако, или слично, гласила би позивница Елеоноре Лутхандер љубитељима лијепе ријечи, заљубљеницима у поетску магију. Вјерујте ми на ријеч, сала би била пуна, јер ко би одолио шарму оваквог позива. Поезија и јесте шармантна заводница, велики маг ријечи, која својом чаролијом вјековима фасцинира вјерне поклонике.Зашто је поезија тако привлачна? Сем шарма и магије, поезија има још једну фантастичну димензију. Ништа не сакрива, умије да искаже најдубље тајне човјековог срца и душе, и не само то, јер онај ко о звјездама пјева до звијезда ће једном и стићи. Поезија нас учи да је све могуће, само треба бити стрпљив и вјеровати. Елеонора је сасвим озбиљно схватила и разумјела магију ријечи и предала јој се до краја, али на свој особен начин са великом дозом искрености, не бјежећи притом од ироније и самоироније.
”Знам ко ме воли
Знам и ко ме не воли
Не пише у новинама
баш зато што не пише
нисам се догодила
синоћ у Београду.”
Елеонора новинарску досјетку да ”оно што није објављено у Политици није се ни догодило”, преобликује у рефлексивне стихове о непостојању и непримјећености лирског субјекта у вољеном граду своје младости, али и поред тога она зна ”да пасош не чини човјека”, па макар био и шведски, не пориче себе и не поништава своје поријекло.
”Нећу, не могу, не дам
Научио ме мој деда са Чева
Уз пар ћушки
да чувам дијаманте
Уз пар ћушки
међу ногама
чувај Ело тело”
Елеонарина поезија је директна, мада врви од неочекиваних метафора, искрена до те мјере да превазилази обавезни, а лажни, малограђански стид и тобожњи срам у стилу ”а шта ће рећи комшије”. У браку између лажног стида и срама рађа се снисходљивост која трује и душу и срце, а тек о глави да и не причамо. Елеонорини стихови су директни протуотров оваквим друштвеним појавама.
И кад пјева о љубави, ова српска пјесникиња из Шведске пјева на свој специфичан начин, не кријући ни духовно ни тјелесно сазвјежђе љубави, свјесна пролазности тјелесног.
”Моје тело је сада
Јавна површина
Цвећем засађена
могло је да буде
много
много горе”
Елеонора је у стању да напише необичну и неочекивану Оду контејнеру, у њеној поезији и WC – е папир ће пронаћи своје почасно мјесто, љекарско увјерење, омот чувене Милка чоколаде, шведски сто, сремска кобасица, печено пиле… и све то, и још много тога сличног, запаковано у целофан неочекиваних метафора. Партитура њених пјесама је написана на духовит начин, мада се ради о сасвим озбиљним пјесама са савременим темама и мотивима у чијем је центру човјек и сви проблеми и изазови са којима се он сусреће и суочава.
ЧЕТВРТА ЕМИСИЈА СНИМЉЕНА 19.01.2015. ГОДИНЕ У СТУДИЈУ РАДИО КРУШЕВЦА. Водитељ – Светлана Ђурђевић, Гост – Елеонора Лутхандер.
ДРУГИ ПИШУ – НЕДЕЉНИК ГРАД – 02. March 2009. g. @ 23:32:37
Шведско српска песникиња Елеонора Лутхандер, у посети свом родном граду
Ма где била, ја сам Крушевљанка
Елеонора Лутхандер коју Швеђани „потписују“ као своју песникињу, успела је, кроз поезију, да представи српски народ широм Скандинавије. Ова талентована и, за нашу средину, помало екцентрична песникиња, посетила је, после тридесет година, свој родни град.
Када је гостујући недавно на песничкој вечери „Носталгија“ у Културном центру Крушевац кренула да „игра“ своју поезију, публика је, након првобитне затечености, наградила дугим и бурним аплаузом. Мало ко је очекивао да ће ова дама (са видним вишком килограма које врло елегантно носи) након поздравне речи устати и (са гипкошћу на којој би јој и гимнастичари позавидели) крајње необично прочитати своје стихове. У неколико минута, била је и „горе и доле“, и „лево и десно“.
ПОЕЗИЈА КРОЗ ГОВОР ТЕЛА
– Прво, трудим се да публику не замарам дуже од три до седам минута, јер све што преко тога траје, доведе вас у ситуацију да вас више нико не слуша.Овакав начин извођења поезије, кроз реч и покрет, је нешто што у Србији до сада није виђено, а што је у Шведској, прави хит. Циљ је, заправо, да се поезија из једног пасивног стања подигне на један забавни, естрадни ниво, па и да се и најозбиљније поетске теме, оне које изазивају сузе, могу рећи кроз одређене покрете. Ја сам и организатор оваквих поетских вечери, на последњој коју сам организовала гости су били шведски политичари и фински министар културе – каже Елеонора Лутхандер.
Елеонора објашњава да су овакве необичне поетске вечери такмичарског карактера, што додатно подиже адреналин и публици (која је, уједно, и жири) и онима који се такмиче. Са „Поетским закуцавањем“ (како се ове песничке вечери називају), „заразила“ се читава Шведска – од Шведског парламента до вртића, преко библиотека, кафана, гаража…
– У Шведској сам научила да вам ништа није „дато“ и да за све, па и за поезију, морате да се изборите. Наравно, и тамо постоје неки „елитни путеви“ који су некоме априори дати. Ја сам морала да почнем од почетка, да потпуно „огољена“ станем на сцену. Пре десет година нисам умела ни микрофон да држим. Сада, потпуно владам сценом, упорном вежбом сам учврстила мишиће и, што је најважније, научила сам да се не стидим свог тела. Да сам одмах ушла у Нобелову библиотеку, вероватно бих одмах и села и ништа од овога, на шта сам данас јако поносна, никада не бих постигла – објашњава Елеонора.
ПРОМОЦИЈА СРПСКИХ ПЕСНИКА
Елеонора се прво (кроз бројне издате књиге поезије и још много тога) изборила за „добар глас“ да би, као неко ко је цењен у Шведској, покушала и успела и да у читавој Скандинавији промовише српске песнике.
– После 30 година проведених у Шведској, вратила сам се у Србију, где сам, између осталог, добила и прегршт песничких књига. Нисам их могла све понети авионом при повратку у Стокхолом, па сам их превела на шведски језик, по једну од сваког песника. Било је ту од великих српских песника, па до чак песме коју је написала једна сељанка која суботом продаје кајмак на Каленића пијаци. Тако је и настала чувена антологија српске поезије „Поезију ће сви писати“, са 160 песама различитих аутора. Књига је објављена у електронском облику (на њњњ. серум. ну), на насловној страници је Серумове електронске књиге. Користи је 290 библиотека широм Скандинавије, а могу је преузети и све светске библиотеке. Ето, представљени смо као песнички народ, а Томас Линдблад, издавач прве електронске издавачке куће у Шведској, први је и који је у овој земљи представио српске песнике – каже Елеонора Л. и додаје да је то само почетак у промовисању српског народа кроз поезију.
ПЕСНИКИЊА ОД ТРИНАЕСТЕ
Иако је завршила Економски факултет, највећа љубав јој је била и остала поезија. Пише од своје тринаесте године, а до сада је објавила пет збирки поезије на шведском, пет песничких књига на српском, једну тројезичну шведско-српску-енглеску сликовницу хаику стихова и оригами цветова „Икебана“ и четири електронске књиге. Уврштена је у Нобелову библиотеку са књигом „Диктограм“, бави се естрадном поезијом, учествује на шведским првенствима у „Поетским закуцавањима“, као и хаику-оригами перформансима. Она је и члан Удружења шведских књижевника (од 1996 г.) и Удружења књижевника Србије (од 2004.г.) а добитник је и Златне кациге Културно просветне заједнице за 2007. Елеонорина поезија превођена је на енглески, холандски, персијски, турски…
Елеонора је обишла готово цео свет, за себе каже да „није само умрлица, већ и биографија“, поносна је на свој рад и на своју децу која имају своје животе, али се неретко укључе и у њену причу. Из хотела, у коме је провела два дана јер рођака у Крушевцу нема, упутила се у Подгорицу, позвана да као песникиња гостује и постане члан њиховог Удружења књижевника. Желела би да ускоро поново посети свој родни град јер, како сама каже, „можда сам ја за Швеђане тамо негде рођена, али ја добро знам, а тако и пише у мом пасошу, да моје место рођења има име и да се зове Крушевац“.
Д. Павловић
ПРИЈАТЕЉСТВО СА АРСЕНОМ ДЕДИЋЕМ
Елеонора је део ратних година провела на Хвару и била једина српска песникиња која је у том периоду штампана у Хрватској. Иза ње су стали Арсен Дедић и Тонко Маројевић, који је, усред рата писао рецензију у Слободној Далмацију, без обзира на то што се Елеонора све време боравка на Хвару изјашњавала као српска песникиња. Круна пријатељства са Арсеном Дедићем је његова жеља и обећање да ће углазбити песму „Бољи људи“ из њене најновије збирке „Медовина“, коју му је Елеонора, иначе, посветила.
ПО МАЈЦИ – РУСКА ПЛЕМКИЊА
Елеонора Лутхандер рођена је 1954.г. у Крушевцу, у породици Дамјановић. Црногорског је порекла по оцу Светозару, а по мајци Валентини, руска племкиња. Након завршеног Економског факултета у Београду, одлази у Шведску, где је удаје за шведског новинара Пера Лутхандера, са којим има двоје одрасле деце, Александру и Амадеуса. Сада живи у Стохолому и Београду.
БОЉИ ЉУДИ
Арсену Дедићу
Сад кад више нијесмо млади Тек сада смо слободни и луди Сада знамо како се то ради Тек сада смо бољи људи.
Сад кад смо уморни и сиви И све нам се црно пише Тек сада знамо да смо живи И да нам не могу ништа више.
Сад кад више нијесмо лијепи У себи носимо праву љепоту Слабо видимо ал нијесмо слијепи чувамо снагу за доброту.
Елеонора Лутхандер
Објављено у недељнику ГРАД
ДВЕ ПРОМОЦИЈЕ У ЈЕДНОМ ДАНУ – Елеонора и Александра Лутхандер
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, као прву промоцију у новој 2015-тој години, организовало је 19.01.2015 у 18:00 часова у Крушевачком позоришту промоцију стваралаштва Александре и Елеоноре Лутхандер. Алексндра Лутхандер је промовисала две књиге о Бергману: “БЕРГМАН ЈЕ УМРО – ЖИВЕО БЕРГМАН” и “БЕРГМАН И ЖЕНЕ”. И Елеонора Лутхандер је промомовисала две своје књиге: “ДУБАИ ХАИКУ” и “ИКЕБАНА”. О њихом стваралаштву говориле су највише саме ауторке, а мало су им припомогли Вељко Стамболија – крушевачки песник и колеге песници из Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. За музику и тон бринуо је Ненад Голубовић Голуб. Било је то једно посебно и интересантно вече, па Вас позивимо да прегледате репортажу коју смо за Вас припремили… Уживајте!
Александра Лутхандер
Елеонора Лутхандер
Елеонора Лутхандер, Љубодраг Обрадовић, Александра Лутхандер и Светлана Ђурђевић
МАЛИ И ВЕЛИКИ ПРИНЦ
Немој да ти ја дођем да те оживим!
Као фараон си се балсамовао својим лепљивим песмама послао си сам себе за амбасадора српске поезије у небеском царству
Немој да ти ја тамо дођем да те оживим ти се само правиш мртав у инат мени и Његош се одселио…
Тужић́у те да си фалсификовао принчевску титулу доста је више твог реч-ног терора!
Незасити китови гутају твоје
протеинске стихове узалуд будим жене које те сањају давим твоју сенку у Скадарлији кварим ти слику али рачунар не памти дефорамцију ови вечито млади програмери пију али се не дрогирају само пишу поезију онако како си им ти наредио као Лењин
Писати, писати,
писати…
Ругаш ми се Бранко мртав насмејан залепио си се за
Интернет као жвака ма тражиц́у од Гугла да те скроз избрише ургирац́у да те
Википедиа прогласи живим а Хаг невиним
Па кад ти компјутерска месечина обасја лице шта ц́еш онда паметно да напишеш онако измрцварен сумасишавши без националне
пензије?
Ма одкуд теби рачунар? За тебе је обична
оловка ти си је сигурно и у гроб прошверцовао и пишеш, пишеш,
пишеш…
Моја је воља неприкосновена.
Борба, рат до последњег даха
моја је девиза.
Мир је само делић распојасане
несагледиве обамрлости цивилизације.
Ја знам, желим, и могу све.
Обичан сам смртник.
Реалан, порочан, непредвидив, моћан
и потпуно свесна свега тога.
И стога с правом кажем:
нека дрхте сви неверни
заступници лажне презрене скромности.
Утреће их жеља жива и
снага воље јача и од смрти.
Oboje znamo da su otplutali polomljeni svjetovi a ja se pitam sred njena oka upisanog u koru prolaznosti zašto se onda tako lako odmičemo i u prošlost i u budućnost Oboje znamo da su otputovali oni koji u kaosu mogu čuti harmoniju
Arhanđel Gavrilo javi rođenje sina
Arhanđel Gavrilo javi čeka te rajska dolina.
Duh svoj u ruke predaje Spasitelju
vaznese se u nebeske dvore napusti zemlju
Majka se vraća u zagrljaj sina,
Presveta Bogorodice danas te slavimo
i tebi sveće sa molitvama palimo
zvona javljajte danas je Velika Gospojina.
Na zlatnom oblaku armije anđela,arhanđela,
heruvima,serafima,
nose Presvetu Majku sinu do nebeskog trona.
Rodila si Spasitelja Gospoda Isusa Hrista
suzama patnje ispratila u nebesa ispod krsta,
Jerusalime u srcu ti svetli Getsimanija
tu počiva Bogorodična suza najčistija.
Majko Presveta tvoj lik je u svakom srcu
ljubimo ikone tamjanom kadimo domove
slava liturgija leti kroz hramove
dušu greje tvoj dodir pesmom za Bogorodicu.
Praznujte slavite domaćini,sela,gradovi,varošice,
Veliku Gospojinu Uspenije Presvete Bogorodice,
podignimo ruke ka nebu da se čuje molitve glas
Presveta Bogorodice moli Boga za nas.
Noć je uzvišena, dan je lep,
Osećam bliskost sa nebom,
Kao da ga držim,
Noći zvezdanog neba što bude mi maštu,
Nezaboravne slike uzvišenosti sa neba.
Noći su uzvišene, život divan je,
Želim da gledam okice tvoje,
Da mi ulepšaš noćne boje,
U njima lebdi neverovatna moć,
Letim hvatajući zvezde kroz zvezdanu noć.
Večita misao cveta u plave dane
I u noći crne,
Ljubav u srcu, to je zvezda gore na nebu,
Suviše kasno da prestanem da volim.
Mrkla noć, put kroz mir, zvezde lepe,
Napušteno, tiho, tajanstveno sve postaje,
U ponoć svemir miriše mi na zvezde,
Nemirne misli bez dna,
Prazna.
Kad u hiljadu zvezda razlije se nebo,
Kad mesec po putu sipa svoje srebro,
Kad zvezde zasvetle u tamnoj noći,
Nežno ljubi lice dok na nebu sja.
Tiha noć,srce u njoj strepi,
Jedna zvezdica da proviri
Kroz prozor tvoj,
U usamljenoj noći,
Ja ću doći,
Nebu bez stida prići.
Ali sve te zvezde tamo gore ćute,
Imaćeš i ti zvezde kakve niko nema,
Pričaju mi priče koje svi prećute,
Baca o nebu, vuče me neka trema.
Put do zvezda, želim da odletim,
San nosiš skriven pod kaputom,
Gledaću i ja noćas
Dve na nebu najlepše zvezde.
Tajanstvena je noć pod zlatnim zvezdama,
Kroz otvorene prozore duva lahor,
Družim se opet sa nebom bezazleno,
Treperavi zrak zvezde probija se
Kroz smeđe noćne senke,
Mesec stoji usamljen na vidiku.
Ali zvezdo, ti opet ćutiš
I nešto novo od mene kriješ,
U glavi mi odzvanja pesma tvoja,
Po tebe doći ću neke druge noći.
Опет је дан суморан и сив
опет киша по прозору
исту музику свира, душу дира
једна песма, један лик,
нови започиње дан,
нови дан, исти сан, исти стих.
Суморно, сиво јутро
заменило ветровиту ноћ
бацам поглед као и увек
кроз мутна прозорска стакла
и тражим испред исте трагове
иако знам да не постоје.
Опет киша свој танго плеше
кафа се хлади од суморних мисли
још један је почео дан
још једном ће душа чекати
исти, неостварљив сан,
залуд јој причам, она живи по своме
и по сунцу и по киши и по ветру
исто се нада, воли и верује
исто тврдоглаво кроз прозор провирује
а зна, луда блентава, што је било, било је
што би хтела, бити не може,
киша земљу милује, а душа искре распирује.
