Čardak

Nit’ sam tamo, niti ’vamo
Niti igde, niti nigde
Ni na zemlji, ni na nebu
Nit’ kolevci, nit’ pogrebu
 
Ja sam čardak koji nije
Ni na nebu ni na zemlji
Nit’ robujem, nit’ pripadam
Nit’ drugima, niti sebi
 
Te polazim, te dolazim
Vazdan spreman da odlazim
Niti vodim, nit’ sam vodjen
Skoro mrtav, jedva rođen
 
Ko će mene svojim zvati,
Ko mi može išta dati
Ko misao da mi shvati
I srž srca mi dohvati
 
Ja sam čardak koji nije
Ni na nebu ni na zemlji
Nit’ robujem, nit’ pripadam
Nit’ drugima niti sebi.

Настави са читањем “Čardak”

НОВЕ КЊИГЕ – ТАЈНЕ ИСКРЕНОГ ОСМЕХА – Миона Ђокић


Миона Ђокић (2002) кроз живот се бори са разним недаћама искреним осмехом. Несхваћена и у неким тренуцима угушена мислима које су јој све до сада биле заточене у глави. Захваљујући тим мислима које више ту не могу остати настаје њена прва књига. Ћутање је умело ноћима да је ломи и сузе би јој квасиле образе, нерадо изговарајући осећања одлучује да вас у свој свет тајни и мисли уведе кроз своју поезију…

 

Ових дана из штампе излази прва књига Мионе Ђокић. Прочитајте изводе из
књиге и рецензију пре свих…

Будите пажљиви са својим поступцима,
не можете замислити колико неки
поступци могу повредити особу која
вас воли безусловно…

~ нисмо играчке ~

Љубав…

Реч са толико пуно значења. Реч која
стоји иза толико емоција. Без љубави
нема живота. Чак и док смо мали,
осећамо љубав према родитељима
и пријатељима. За човека је она саставни
део живота. Неки пак не разумеју
вредност љубави. Мисле људи, љубав се
заснима на новцу, скупим стварима и
аутомобилима. И нису ли ти људу заправо
жељни љубави? Без свих ових стври се
лако може остати, новац срећу не купује!
Срећу можемо пронаћи у љубави и љубав
у срећи. Љубав је у свима нама, без
обзира на боју косе, коже и очију, зато
што је љубав свима потребна.
Па можемо ли започети нову еру?

~ еру љубави ~


ТАЈНЕ ИСКРЕНОГ ОСМЕХА – Не долази само како би донео зиму мом лету, Љубодраг Обрадовић

Миона Ђокић, девојка 21 века, се у својој првој, пре свега, поетској књизи, одлучила да своје тајне мисли и размишљања стави на папир и своје искуство простре, као на тепиху, за све оне, који воле да читају… И определила се Миона да њен стил буде мало неуобичајен за поетско стваралаштво, одлучила се за цитате, кратке мисли и изреке.

У свом приказу ове књиге одмах на почетку Миона каже:

Нисам једина заслужна за настанак ових цитата… Многи од њих су настали захваљујући мени некада драгим особама које су ме повредиле, такође они лепи настали су уз велику љубав која је свакога дана све јача.

/Страна 63./

Можда је, у ствари, хтела рећи истину, да поезију у нама увек креира живот који живимо.  А каква ће то бити поезија, какве ће поуке у себи носити, клија још у свести аутора о сопственој срећи.

Ако те волим,

волећу те целим
својим срцем.
Нико на свету то
не мора да зна…

~ знамо ти и ја ~

/Страна 6./

Дакле, срећни аутори пишу оптимистичку поезију, а несрећни песимистичку. Да ли баш?

Затворила сам очи и замислила жељу.
Моја једина жеља је да те држим за руку
док шетамо градом, и онда када нас
изненади киша, трчимо до најближег
склоништа. Да гледам у твоје очи пуне
ватре, али не оне која би ме опекла, већ
оне која би ме грејала, баш као што
греје права љубав…

~ моје си сигурно место ~
/Страна 7./

Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ – ТАЈНЕ ИСКРЕНОГ ОСМЕХА – Миона Ђокић”

КАДА УМРЕМ – Жељко Вељовић

КАДА УМРЕМ

Када ја једног дана умрем
Када кренем на пут којим морам
Немој да за мном венеш
Немој црно да оденеш

Немој завити црну мараму
Немој организовати сахрану
Немој за мном сузе проливати
Немој, само настави живети

Јер смрт није збогом
Само крочиш ногом
У неке друге универзуме
У неке друге димензије

Зашто плакати, зашто туговати
Кад ћемо се поново угледати
Хеј, пусти те топле сузе
Немој низ образ да ти пузе

Узалудне су, ништа неће променити
Ја ћу се свакако на друг свет одселити
Не дозволи да ти срце пати
Не очекуј да ти се ја вратим

Живи, као да нисам ни постојао у твоме свету
И не остављај на гробу цвеће у букету
Знаш, смрт у ствари  и не постоји
То је само сликање живота у другој боји

Настави са читањем “КАДА УМРЕМ – Жељко Вељовић”

Септембар, ти и ја

Септембар. Спушта се ноћ.
Полако се пале свјетла
непознатог града.
Улице пуне страних лица
суморних попут ове
септембарске вечери.

Ходамо полако, ти и ја,
и наше успомене
због којих би заплакала као некад.
Причаш ми нешто,
привлачиш у загрљај
и љубиш ме као некад.
Читам ти страст у очима
и жељу на уснама
и осјећам прве кишне капи
на мојој руци. Не примјећујеш
како се небо смрачило и како је
почело да киши
као што не примјећујеш колико си
усамљен у својој жељи.

Настави са читањем “Септембар, ти и ја”

Песма месеца *Август 2021.

 

В Р Е М Е   З Л А

С пушком у руци кад пођох у рат,
док лиле су топле мајске кише,
не знах да згодиће се суноврат,
да ти и ја баш никада више.
С пушком у руци кад пођох у рат.

Давно је било, ал` сећам се још,
кад` брат је ножем под грло брату,
живот не беше вредан баш ни грош,
топовско месо згази гранату.
Давно је било, ал` сећам се још.

Уморна војска у рову дрема,
урлик хаубица, вриште тела,
нови се напад пред зору спрема,
сажеже, спржи, последња села.
Уморна војска у рову дрема.

Уместо рата љубав бих хтео,
да мрсим твоју гараву косу,
из канџи рата бих се отео,
још једном да тебе грлим босу.
Уместо рата љубав бих хтео.

Ал` жеље моје, тек само жеље,
разорна граната у ров право,
гелери лете, месо се меље,
писмо ми оста без: мила здраво.
Ал` жеље моје, тек само жеље.

Ако ти икада писмо стигне,
с матрикулом скинутом ми с` врата,
нека је рука тад твоја дигне,
децу нам чува к`о што би тата.
Ако ти икада писмо стигне.

© Бранко Мијатовић 2021.

ИЗИГРАНА МАШТА – Љубодраг Обрадовић


ИЗИГРАНА МАШТА

Жубор руку,
чудно звечи,
низ водопаде тела,
док миришем
заносне мирисе љубави
и лечим уморне кости,
од врела живота,
што неосетно прође.

Журба нека несносна,
обузела све ми мисли,
па патим, мучећи се
да брзо завршим,
у души слутећи,
да крај ће скоро да дође,
да крај већ блиста,
ту на корак од нас,
само га крију кише
и чиста жеља мозга мог,
да још данас не заблиста,
и однесе загрљаје све,
живот сав,
сунце…

Но, судбина већ ме носи,
већ сам лист на ветру,
а свака ћелија моја
би да проси,
за кап живота!

Настави са читањем “ИЗИГРАНА МАШТА – Љубодраг Обрадовић”

НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ – Мирко Стојадиновић


НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ

Молио сам млади месец да не вири кроз прозоре.
Да не слуша шта шапућем раздраганој драгој својој.
Шта год чује да не чује и да нашу тајну чува.
Наша тајна, наша срећа и да буде само моја.

Послушао млади месец па он тражи своју звезду.
Пригрлио ту што светли са најлепшм златним сјајем.
И не вири сад кроз прозор док ја драгу своју љубим.
Пољубцима венац плетем и своје јој срце дајем.

Што порани јутро рано, да ми моју драгу буди.
На јутро се ја наљутих што је склања с мојих груди.
Свилене јој косе мрсим, разасуте свуд по мени.
И љубим јој медна уста, недам зори да румени.

Исплео сам ја чврст венац, од љубави драгој својој.
Не љутим се ја на зору и не кунем румен њену.
Љубићу је тако снажно и чувати у свом срцу.
Нећу дати ја ни дану да ми краде драгу жену.

Настави са читањем “НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ – Мирко Стојадиновић”

ПРЕВАРА – Љубица А. Црнобрња

ПРЕВАРА

Ковач је блуди
Што спокој тмином грли
Ка голготи хрли
А позна јој
И лице и глас

Чува бол у шаци
К’о воде задњу кап
Не пушта пиране
Да му је одведу
И донесу сјај
Својим чељустима
Палих нада пуне

А јалово је тло то опустошено
Реке туд не пролазе,
Осушиле су страсти корита

Крхк је додир у освиту зоре
Недужан у огањ њен пао
Надасве неукротиви плам
У помоћ је светлост звао

Бледе очи
У даљину гледаше
Чврстом руком
Камен у шине оштар бацаше
Да никад воз не оде

Јер ако пак прође
Том путањом жустро
Потамнеће поглед
Од гарежи те

Ако воз тај
Руку ту заобиђе
Ако њен камен
Спретно он избегне

Тад ће још једној реци
Страст корито пресахнути
Отвориће понор
И од смрти већи

У магновењу
Остаће сам страх
Да још кад-кад коме
Пружи речи утехе

А ковач ће тебе
У песме заковати
Да не одеш никад
Из шаке слабог стиска

Његово име
Никад нећу рећи
Ал’ ће ветар да зна

Ковач тај сам ја.

Настави са читањем “ПРЕВАРА – Љубица А. Црнобрња”

Пишем баш теби – Ања Саковић

Пишем баш теби

Пишем баш теби
Да ме прочиташ
Када седиш будна у пет ујутру
И ништа нема смисла
Када бришеш прашину са мене
У два поподне
И није битно
Што пола сата оде
На кривудаве мисли
Безазлене проблеме
Имаш мене
Узми ме опет
Бићу ту сваки пут
Да ти кажем да сам била ту
И да сам иста
И да не мора нико да разуме
Јер нема шта да се разуме и уме
Има само да се осећа
Зато буди слободна
И буди слободан
И заборави на мене
Удуби се
У нова познанства
Са свежим звуковима
И смелим укусима
Удуби се
У светла јутра
Носталгију и цвркут птица
Ускочи у хладан мекан талас
Изврпољи се из загрљаја обале
Ослободи се земље
Очекивања и сидра
Препливај сумње и непогоде
Пусти се
Плутај
Уз снежне облаке
Па шта и ако потонеш
Посматрај чари мехурова
Док си ту и док постојиш
Посматрај белину својих шака
Док додирују зраке
Излазећег сунца
И пипни своју косу
Напокон је мекана

Настави са читањем “Пишем баш теби – Ања Саковић”