Добродошли!
Те поттиснав на сите фронтови
за да ти докажам
дека оној што се откажал од добрината
никогаш не бил добар.
Те сакав многу
те преболував бавно
го корнев секој дел од мојата душа
што те бараше во мноштвото обични луѓе
а беше мој непребол
беше мој завет од младоста.
ПРЕМИЈЕРА је била 17.09.2021. у 20:00 сати. Гледајте кад пожелите!
ЖЕНИ ИЗ РАЈСКИХ ПОЉА
Крадем те од вилине ноћи
Кад се месец у теснацу копрца
А ти плодна к’о црница
Роди ми осмех и откуцај срца
У пољу се пробудисмо
Где шеву роса умива
И лептир се са лептиром игра
Ту, где се река у реку улива
Сладиш ме као твоје слатко име
К’о најслађе воће пуно нектара
Пустила си богомољке и скакавце
Да се опију мирисом твојих недара
А ти пламтиш као жеравица
Коју ветар носи и даде јој крила
Расула си косе, босонога ходаш
Не знам дал’ си жена или нека вила
И док ваздух сече к‘о оштрица ножа
Као црно вино што слатко опија
У бунилу остадох без даха
Једна ружа поред мене клија
И кад се дан од ноћи дели
И први се сумрак јави
Сањаћемо опет уснама сан
Заједно са свицима на мирисној трави
Шћућурени у пласту сена
Нашли смо плодно станиште
Не тражећи кошену траву
Рајско нам поље поста уточиште
ДАЛЕКО ОД СВИХ
Да је срећан у небо се клео,
али од туге створи најближи род,
звезданих ноћни тамни вео,
што потопи пијаног ума брод.
Колика је твојих осмеха цена?
Колико је места у срцу твом?
Да ли је љубав среће сена
или само тужан, памети слом?
Далеко од свих, у дубоком сну,
самом сам себи постао траг,
изгледа нашу је виолину,
чудно наштимовао враг.
ТЕОДОРА
Шта су ланци и окови,
шта је живот сужња?
Кад су ту песме, снови,
кад је ту света љубав!
Паде снег усред лета
да светлост таму разбије,
да из тамнице, ко из цвета,
сјај љубави безизлаз прелије!
Уз Јована Теодора мир свој нађе,
благост и правду да народу зрачи!
А онда јој сунце на крсту зађе
и прст судбине свест помрачи!
Уз Јована спознала је срећу!
Сад зна, Румијом док корача,
није могла да спречи грешку
која се животом плаћа!
Одувек је вера срце пунила,
али неверници се одроде.
Тек сад је себи опростила,
што Јована јој зло избоде!
Јер шта су ланци и окови,
шта је живот један кратки?
Сад су ту песме, снови
и вечни спокој слатки!
МАЛИ И ВЕЛИКИ ПРИНЦ
Немој да ти
ја дођем
да те оживим!
Као фараон си се
балсамовао
својим лепљивим
песмама
послао си сам себе
за амбасадора
српске поезије
у небеском царству
Немој да ти ја тамо
дођем
да те оживим
ти се само правиш мртав
у инат мени
и Његош се одселио…
Настави са читањем “МАЛИ И ВЕЛИКИ ПРИНЦ – Елеонора Лутхандер”
ЧЕРГА
Кренула је черга са наше пољане,
окићена кола, циганчићи боси,
ко зна где ће стићи док зора не сване,
ко зна где их ноћас јужни ветар носи.
И месец ко фењер кренуо за њима,
полако се шуња као кад уходе,
поклонише песму уснулим пољима
засташе у зору поред неке воде.
Оставише кола испод старог моста,
подаље од коња привезаше мечке,
засвираше као да имају госта,
а обала поста ко дворане Бечке.
Од пламена ватре крошње у врбаку
изгледаше ко раскошни балкони,
месец ко палилеј сијаше у мраку и
звезде око њега као лампиони.
И река је текла као да не хаје
за комшије нове и ноћну игранку
а ноћ ко збуњена застала крај реке
па полако тече ка своме уранку.
Почиње да свиће и месец полако
кренуо низ реку да буди врбаке
дечица већ будна ножицама босим
пошла за месецом да јуре брзаке.
Дошли смо до краја ил тек на почетак
све је тихо, мирно, ко пред неку мису
ко зна ког ће трена скупити иметак
и кренути тамо где још били нису.
“Септембар је, почиње сезона …киша.”
Сви моји септембри кад се зброје,
Све дође …на Твоје,
Све се у …кишу …слије,
Све што било …није,
Све у кап стане, кап која
Ни кад кише стану, не престане.
Сви моји септембри кад се зброје
Све дође, све што не прође …а прошло је,
Све што постоји …а не постоји
У септембре се зброји
У кише слије
Све што било је …а било није
Све што јесте, а не постоји
Све што одлази, да се не врати.
Дохујала с ветром леденим и снежним,
са осмехом благим као у богиње.
На трен ме је само окрзнула нежним
погледом што мами као трава иње.
Немире лепотом тишини украде.
Појутарју пламен тек пренутих зора.
Запркоси дану који росу даде
очима тамнијим од Црнога мора.
Те најлепше очи саткане од снова
неким тихим сјајем нежно заискриле,
а у њима шапат и чежња ветрова.
Немир васељене у себе су свиле.
У њима блистају све нестале наде,
туга, коју нико сагледао није.
Никог нема да је бар на трен украде?
Дах неме прошлости над њом стално бдије!
Трептале су снено до поноћи сјајне
две звездице што на таму нису свикле.
Напустише занос поноћи бескрајне
да би с појутарјем најлепше изникле.
Кроз прозоре њене неприметно крочи,
бледи „световидац”, васкрсао цео!
Сребрнастим сјајем милује јој очи,
па украде из њих онај тужни вео.
Спокојем где тихне чак и шума звери,
уморна од чежње предаје се снима,
док разбуђен месец што тихо трепери
лице јој целива нежним пољупцима.
Foto: Kurir.rs/Ž.M. sećanje – DRUGI PIŠU – KURIR – (Kurir.rs/Ž.M.)
U Manastiru Svetog Romana održana je 13. put poetska manifestacija “Rusko srce u srpskoj zemlji” posvećena sećanju na slavnog ruskog pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog koji je bio učesnik Srpsko-turskog rata 1876. godine. Manifestaciju su organizovali Društvo srpsko-ruskog prijateljstva “Pravoslavlje” iz Kruševca i Udruženje kozaka Srbije “Pravoslavlje” u saradnji sa Udruženjem pesnika Srbije – PoezijaSRB sa sedištem u Kruševcu i upravom manastira Svetog Romana.
Zbog akteelne epidemiološke situacije izazvane epidemijom bilo je manje pesnika, a stihove su kazivali autori iz Kruševca Tomislav Simić Kalpački, Svetlana Đurđević, Milosav Đukić Đuka i Gradimir Grada Karajović. Programu su prisustvovali predstavnici Ambasade Ruske Federacije iz Beograda i drugi gosti.
Na mestu gde je 20. avgusta 1876. u 36. godini života poginuo pukovnik Rajevski u Gornjem Adrovcu, nedaleko od od Manastira Sveti Roman, podignuta je crkva Sveta Trojica, u narodu poznata kao Šarena, Crkva ljubavi i Ruska crkva. Mesto za gradnju crkve otkupila je srpska kraljica Natalija Obrenović, a njenu izgradnju finansirala grofica Marija, snaha pukovnika Rajevskog, žena njegovog mlađeg brata Mihaila.
Настави са читањем “Руско срце у Српској земљи – Св. Роман 2021.”