ДАЛЕКО ОД СВИХ – Марко Пузовић


ДАЛЕКО ОД СВИХ

Тај поглед беше мој слатки крах,
чудних околности несрећан сплет.
Ја за човека, изговор постах,
јер нестварних снова наста терет.

Да је срећан у небо се клео,
али од туге створи најближи род,
звезданих ноћни тамни вео,
што потопи пијаног ума брод.

Колика је твојих осмеха цена?
Колико је места у срцу твом?
Да ли је љубав среће сена
или само тужан, памети слом?

Далеко од свих, у дубоком сну,
самом сам себи постао траг,
изгледа нашу је виолину,
чудно наштимовао враг.

Настави са читањем “ДАЛЕКО ОД СВИХ – Марко Пузовић”