Последњи плес

 

Добра ти ноћ, Несанице.
Да наздравимо, Несанице,
Ноћ, Ти и ја…
Чему, питаш, наздрављамо?
Чему…
Септембру, Несанице…Септембру…
Празним датумима на календару Судбине
Пустим друмовима на карти живота
Пожутелим сликама у албуму сећања
И…ма има тога…читав низ,
Читав низ, моја Несанице,
Зато, не питај ме ноћас ништа
Ништа не говори, не ромори
Пусти, нека теку сати
Кроз ову ноћну тмину
Попут реке понорнице
Чији ток не виде очи
Чији шум не чују уши,
Само је осећаш, само је слутиш
И завидиш јој на бистрини тока
Којем људска нога не могаше прићи
Нити рука загадити, злобом замутити.
Ћути, пусти нек’ Ноћ и Сећања
Свој танго отплешу
Ти седи ту, ту крај мене
И наспи чаше две,
Сипај и пиј, и наздрављај
За себе, за сећања, за сенке
Наздрављај, уместо мене
Уместо свих празних места за столом
Уместо свих заборављених
И оних који су заборавили,
Наздрави, Несанице
Док Ноћ и Сећања
Свој задњи танго плешу.
И ћути, само ћути.
И ништа ме не питај.

( септембар, 2014. )

Сунце моје

И када је мрачно,
ти сванеш.
Сваког јутра
поново се рађаш,
а са тобом роди се
и моја нада,
Сунце моје.
Ти си излаз
који ми се нуди
и када добијам
и када губим,
Сунце моје.
Твоја топлина
мене буди
и смирује
када ми срце луди.
Сунце моје,
Без тебе је било мрачно.
Ноћу си ми недостајала.
Падао сам,
био сам нејак.
Све олује
које су дуго трајале
ти си прекинула,
Сунце моје.
Зраке твоје љубим
и отварам ти прозоре
свог живота.
Ти си вечност,
Сунце моје.
Ти си извор живота
моје љубави
и мојих надања.
Ти си пристаниште
мојих снова
и место одакле
све почиње,
али где љубав нема краја
и вечно траје.
Сунце моје,
моја угрејана
и топла душа
воли те.
Лука Кијачић

СВЕТИЊА – Душан Комазец

Ја сам она коју одавно сте хтели
још од памтивека, али нисте смели,
јер душа је моја с крстом овенчана
и с тајном причешћа.
Зашто ви охоли што прах доносите да обневидимо,
што бришете стазу страшног битисања
којом ми смо прошли прилазите крадом?

Добродошли у дом Свете Крсне славе
у коме се моли, целива и снива!
Јер свако ко пређе преко мога прага,
хлеб насушни проба са небеских њива
назива се братом, али упамтите :
Под мојим сте кровом!

О Исусе Христе Боже свемогући!
Пред иконом ви се прекрстили нисте,
већ бахато, као суци и џелати
у име неправде, под окриљем ноћи
отимате оно што дични праоци
у аманет нама давно оставише.

Зар вам није доста зулума и моћи,
кривде и неправде којом извористе
у очима кише?
Зар ваша душа на божур не мирише?
Не гледајте моје иконе и фреске
да не обневидите од њиховог сјаја!

Окрените се!
Видећете стазе бескрајне, небеске.
Пођите полако.
Трагови су ваши путеви безнађа,
а ми ћемо опет да би бољи никли
поћи стазом бола, трња и голготе,
па нека нас нема, или нек’ нас има!
На распеће ми смо одавно се свикли,
кад смо небу дали најлепше животе.

Ranjenik

Oko srca ‘zderan loj

Tu gde curi krv i gnoj

I sliva se uma znoj,

Ranjen bi’ kad beše boj.

 

Ni igle ni epruvete,

Ni lekari ni tablete

Ne mogu iscelit’ rane

Nit’ pomažu, niti brane.

 

Trauma, uboj, oteklina,

Podliv, rana, opeklina

Nije ovo bolnost tela,

Nego boli duša cela.

 

Duh rasparan, misli bole,

Tihe reči rane sole,

Zgrčen mišić srca trne

Duša hoće da posrne.

 

Kakva li je čudna nit,

Što nas goni živet’, bit’

I što telo spaja s umom,

Duh i mišić čudnom strunom

 

Krv i loj i gnoj i znoj

Iskra duše i dah moj

Sve zajedno čini spoj,

Gde se zbiva žestok boj.

 

Rana bića otvorena,

Pluća duha zatvorena,

Dal’ je sveta il’ nesveta

Cela duša je raspeta.

 

Ranjenik sam kroz dubine

I povređen do suštine,

Isceli mi duh i dušu

Oslobodi tesnu gušu

 

Hajde, hajde, dopri do me’

Gde se duh i kosti lome,

I dotakni dušu prstom

Duše Božji svojim krstom.

НЕБОМ РАСЛА БЕЛА ЦРКВА – Милица Краљ


НЕБОМ РАСЛА БЕЛА ЦРКВА

Небом расла бела црква.
Бела црква покајница.
Ту где траје ноћца мркла
Светли глава мученица.

Небом зрело црно грожђе.
Ситно семе пшеничице.
Којекуде, Црни Ђорђе?!
Виш крваве Србијице!

Обретење. Исцељење.
Глава Кнеза. Глава Вожда.
Христов венац на Сретење.
За Спасење. Искупљење.

Небом Мати Троручица.
Ситан везак-слово сплиће.
Глава Вожда-Сунчевића
За спасење вечно жиће.

Обретење. Исцељење.
Глава Кнеза. Глава Вожда.
Христов венац на Сретење.
Кроз молитву-Искупљење!

Настави са читањем “НЕБОМ РАСЛА БЕЛА ЦРКВА – Милица Краљ”

ПТИЦЕ

ПТИЦЕ

Јато грабљивих, гладних, изгладнелих птица
црних, сивих, белих… неуморно кружи, надлеће
над рањеном душом и телом, чини се – на издисају
и већ осећам њихову топлоту и сладуњави задах.

Клепет и све слабији замаси разнобојних крила,
у немоћи и посустајању, доносе ми пријатну свежину,
наду да ће ускоро доћи дуго, дуго жељени крај
без сећања, наде, бола, непрекидне стрепње…

Црне, грактаве и гладне птице само су весници смрти
после њиховог крвавог пира, не остаје ништа:
ни бол, ни патња, ни успомене, ни зебња од непознатог,
наступа вечност материје без свести и осећања.

Сиве, често нечујне птице, безболно улете у тело,
свијају гнезда, полажу покварена јаја за будућност
и једнога дана, у тренутку среће, без најаве и бола,
излегне се нешто злокобно, не знаш шта…

али нема више сигурних осећања, веселих и лепих снова,
оних што тумачиш као наду за лепшу будућност, живот…
Све постаје сумња, живот у сновима – коб, која је у теби
и живот постаје ружан сан -коб- негација тебе и њега.

Беле птице су најлепше, неупадљиве у плаветнилу неба,
често и невидљиве – смо круже и само одлете… у тишини
да ти заметну траг, крећеш погрешним путем – кобним путем
и страдаш, у вртлогу истине и правих путева -ЗБОГ ТВОЈИХ ПТИЦА.

Дуле Пауновић
25. 09.2021.год.

НОЋНЕ ПРИНЦЕЗЕ – Сандра Сања Мајра Миладиновић

 

 

НОЋНЕ ПРИНЦЕЗЕ

Десно од тебе ко да ме нађе
Кад живим негде далеко на небу
Лево од тебе ко да ме види
У срцу твоме тек да загребу….

Како да објасним ноћи да свиће
Кад  гледа у будне очи што броје
Милион звезда пред нама лебде
А многи и не слуте да постоје!

А ми смо горе редовни гости
И наше место је на балкону
У друштву небеских светлих метреса
Вечности не дамо ни једну бору!

Ни дах што шапће, ни миг што шара,
Не могу од нас да  се скрију,
Многи би рекли да све је шала
А само из погрешне чаше још пију!

Настави са читањем “НОЋНЕ ПРИНЦЕЗЕ – Сандра Сања Мајра Миладиновић”