ОД ДЕДЕ – Миљко Шљивић

ОД ДЕДЕ

(Богдан на бини држи у руци свеску,
показјуе публици и прича)

На свесци пише „Унучићима“:
Па -„Богдан, Лена и мали Коста“
а ја у руци држим ту свеску,
која ми, деда, од тебе оста.

Свеску нађосмо ми изненада,
у папирима прашњавим мојим,
а сада видим, свеска припада,
унучићима вољеним твојим.

Још играчака и успомена,
из детињства се свог често сећам,
била то дивна прошла времена,
баш сам са тобом ја био срећан.

Увече беше ритуал цео,
да спавам баба на мене виче
а ја да спавам још нисам хтео,
докле не чујем све твоје приче.

Да љубимица беше ти Ленка,
то сада рећи ћу последњи пут,
вазда сам знао, да све нас волиш,
па нисам био ни на кога љут.

Сећам се посебно једног дана,
видех на лицу ти боју бледу
а ти ми тада утешно рече:
„Не брини Боко, биће у реду“.

Каква утеха, нисам ја мали,
није узалуд та боја бледа
и ускоро ми мајка прошапта:
„Тужне су вести – умро је деда“.

Од туге силне тад потекоше,
те сузе вреле низ лице моје,
а ја помислих да би ти реко:
„Не плачи, Боко, то, нормално је.“

Учио си ме вери у Бога,
да не тугујем и да се молим,
би туга јача од срца мога,
па сам плакао јер тебе волим.

Питао сам се на самом крају:
„Зашто за тебе не бејаше лек?“
Крст ти носио на испраћају,
растадосмо се, деда, заувек.

У свесци стоје, поруке твоје,
ах, како лепо поруке слажеш,
а жалосно је још срце моје,
што тебе нема да нам то кажеш.

(Чита из свеске)

„Научи се да волиш све људе,
да добар човек од тебе буде,
било с ким немој да си у свађи,
потруди се и компромис нађи.

Да се хвалишеш немој никако,
јер хвалити се – тако је лако.
Немој да дајеш ти значај себи,
важно је шта се мисли о теби.

О породици ти увек брини,
и све што можеш за њу учини.
Никакаво благо достојано није,
да род завади и најмилије.

Радом заради – помажи слабе,
aл` знај да ништа нема за џабе.
Ако је крађа и туђе – тема,
знај да од тога користи нема.

Порока је важно да се клониш,
од лошег друштва да се уклониш,
кад пласт година на леђа свалиш,
да ни за чим тада не зажалиш.

То је суштина из пера мога,
живот је нешто теже од тога,
па ако дођу питања нова,
одговор даће ти свеска ова.“
Настави са читањем “ОД ДЕДЕ – Миљко Шљивић”

ПИЈМО У ТО ИМЕ… Миладиновић Сандра

2. место у категорији одрасли песници – ЉУБАВ И ВИНО 2022.


ПИЈМО У ТО ИМЕ…

Ко не зна да љуби
Тај живео није
Нит је вина пио
Макар га препио
Ко не зна да воли
Тај ходио није
Земљом како ваља
Већ се споводио!

Ко да  тако није
Срж Господњег дара
Срљао махнито
Корбачем кроз мрак
Ко да се напио
ватре самог Хада
Ни себи признао
Да милује зрак!

Ко заспао није
Крај топота била
Ког силније љуби
Из даха у дах
Осетио није
Анђеоска крила
Што га храбро носе
Кроз звездани прах!

Сви рођени јесмо
Да волимо силно
Док следимо струје
Што нас јаче вуку
Кат-кад заглавимо
Стењем убојитим
Па грлимо страсно
Невољену луку!

Тако залутали
Често остајемо
Времешни вечности
Непознати души
А можда тај живот
Што желимо силно
Мимо нас пролази
Док све нам се руши?!
Настави са читањем “ПИЈМО У ТО ИМЕ… Миладиновић Сандра”

ПЕСМЕ 2022. ГОДИНЕ


Поштовани посетиоци, драги песници,

Настављамо са избором песме године, овога пута за 2022. годину. Песме месеца у току 2022. године бираћу ја, а за месец август и децембар помагао ми је Драгојло Јовић. Знам да је то тежак задатак, јер много је добрих песама и песника, али обећавам да ћу се трудити да бирам најбоље. Али, такође знам да је то само мој субјективан избор, и молим Вас да то имате у виду… Од најбољих песама по месецима у току 2022. године, почетком 2023. године жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и посетиоци сајта, свако за себе, одабраће песму 2022. године. Зато, читајте све предложене песме, гласајте и уживајте… Песму 2022. године прогласићемо 31. марта 2023. године. /Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/

По мишљењу жирија са нашег сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ је песма:

  • У КАМЕН МИ МИСО УЛЕСАНА – Бранко Мијатовић.

Затим следе:
2. БАЛАДА О РАТНИКУ – место Јовица Ђорђевић;
3. место деле: – БРОД ЖИВОТА – Мирко Стојадиновић и – ЕХ КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГО – Драгојло Јовић .

По гласовима посетилаца сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ су:

ИМА ДАНА – Весна Стојковић и БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић.

2. место – ПОГЛЕД У БЕЗДНО – Жељко Поштић;
3. место – У КАМЕН МИ МИСО УЛЕСАНА – Бранко Мијатовић.

КАКО СТЕ ГЛАСАЛИ!

Песме месеца децембар 2022.

Весна Стојковић

Посланица пријатељу – Војислав Илић
– глоса-

,, Има дана и часова кад те ништа не весели.
Када срце и не жали, и не љуби и не жели.
Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди
Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.
А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.
И ти не знаш у том часу, ни откуд је, ни шта значи?! ”

1.
ИМА ДАНА

Има дана кад ти ништа, у животу баш не иде.
Пријатељи и родбина, као да се тебе стиде.
У душу се твоју слутња, нека тешка тад усели.
-Има дана и часова, кад те ништа не весели.

Има дана када с болом, зору чекаш да осване.
У тешкоме уздисају, тражиш лек за своје ране.
Лелујаш се непрестано, к’о на ветру лист увели.
-Када срце и не жали и не љуби и не жели…

Има дана кад те стисне, к’о кљештима нека мука.
И треба ти тада само, пријатељска, нежна рука.
Хладан ветар ошине те, изненада ти застуди.
-Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди.

Има дана у животу, кад низбрдо све ти крене.
Пред очима к’о утваре, плешу старе успомене.
Кад пожелиш да побегнеш од стварности и од људи.
-Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.

К’о гаврани сенке лете, црне мисли су у глави.
Покушаваш да пронађеш, у тренутку излаз прави.
Бол те сече посред срца, тако мучи те и тлачи.
-А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.

Има дана кад останеш без пoлeта и без наде.
Неки немир обузме те, а срцу се бол прикраде…
Ветар дува са свих страна, осећаш да све је јачи.
-И ти не знаш у том часу ни откуд је, ни шта значи.

© Весна Стојковић

 Pesma meseca novembar 2022.

Branko Mijatović

U KAMEN MI MISO UKLESANA

Samotnog me rasanila mis`o,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapis`o,
ali ova za najbolju slovi.

Šta je čovek i zašto se rađa,
smrt na njega pre rođenja čeka;
vazda muka k`o da se porađa,
od života čovek nema leka.

Za par truni radosti se živi,
gore – dole život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo k`o livadsko cveće.

Što sam rođen da k`o pesnik trajem,
da k`o klošar grobnog mesta nemam;
na stratištu zasijaće sjajem,
kostur što ga ja za večnost spremam.

Zasijaće celom srpskom rodu,
i svim inim časnim narodima;
što se borih njima za slobodu,
kad se zgodi zlo međ` neljudima.

Na mom grobu neće biti cveća,
jer znamen se meni neće znati;
niko meni neće palit sveća,
iak` mome rodu sve ću dati.

U kamen mi mis`o uklesana,
mis`o moja moćnija od mene;
ne moż`s učit, već je bogodana,
osim nje će sve živo da svene.

Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom, nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.

Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.

Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.

© Branko Mijatovic 2020. god.
Iz neobjavljenih rukopisa

 

ПЕСМА МЕСЕЦА ОКТОБАР 2022.


Jovica N. Djordjević

BALADA O RATNIKU

Tužni vetri probudiše zoru,
bezdan ječi gladan ljudskog mesa,
kišne kapi plešu po prozoru,
to zbog ljudi sad plaču nebesa.

Šta li radi moja verna žena,
dal’ u strahu oči su joj svele,
zbog zlih ljudi mlada ostavljena,
od brige joj kose pobelele.

Krhka hrabrost ustuknu pred strahom,
sa nemirom u srcu se bijem,
u grudima borim se sa dahom,
kako ljudsko biće da ubijem.

Zolje zuje k’o otrovne ose,
krvlju svojom zemlju natapamo,
mladi ljudi borbom se ponose,
a grobove sebi već kopamo.

Gledam mlada raztrgnuta tela,
posejana kao rodno seme,
po telu im pada slana bela,
dok im krvca ističe iz vene.

Kada zamru emocije snažne,
i porivi lažnih pravednika,
slaviće se sve pobede lažne,
bez poraženih, bez gubitnika.

Bože sveti ponizno te molim,
da ne bude nikad više rata,
da se vratim ženi koju volim,
da zagrlim rođenog mi brata.

Da milujem žuto klasje zrelo,
i na decu svoju nežno pazim,
da u zdravlju šetam svojim selom,
kad nedeljom u crkvu odlazim.

© Jovica N. Đorđević Настави са читањем “ПЕСМЕ 2022. ГОДИНЕ”

Звездочатац

На стазе моје метнут је мрак у који тонем
Бдим над тајном љубави беспомоћан,
док тама у мени бежи од сваке светлости
иза огледала из кога, неко непознат,
својим тајанственим очима
нетремице у мене загледан, плаче.

Из тамноплавих небеса навиру ројеви
безбројних звезда у махнитом колу.
То она долази из непрозирне пратмине
и грли ме страсним загрљајем
У мрклој ноћи немоћни крици
неизмерно гладне чежње
побуна су горког осмеха
и грч немоћног срца

Звездочатаца свог знања станац сам камен
Алхемичар сам што сузом може да заледи срце
и пољупцем једним у живот да га врати
На твојим уснама умиру речи под ризом ћутања
посуте хладним пепелом и непролазне
као восак капају ојађене и тужне
расцветане у руже на мом длану

Сва сунца и звезде не вреде колико заљубљена душа
На нашим беспућима, она је непогрешиви путоказ;
у свим тминама – сунце, тугама – утеха;
у смртима свим – моје спасење.
Истина свих светова, сав смисао, сва радост,
победа је над самоћом, над грехом, над тамом.

У ВЕЛУЋУ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ – Миљко Шљивић


У ВЕЛУЋУ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ

Причаћу вам сад о деди,
да се памти та старина,
с њим смо овде долазили,
кад се слави Госпојина.

Сећам га се врло лепо,
водио ме он на славе,
кола шинска, па још стара,
упрегнуте вукле краве.

Поседала породица,
ах, како је само било
ја сам био тако мали,
у мајчино трчим крило.
Настави са читањем “У ВЕЛУЋУ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ – Миљко Шљивић”

КЊИЖЕВНИ КОНКУРС “ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ”

Поводом обележавања немилосрдног НАТО бомбардовања наше отаџбине 1999. године  и неговања родољубивог и антиратног погледа на свет,

УДРУЖЕЊЕ ПИСАЦА КРАГУЈЕВЦА расписује међународни
КЊИЖЕВНИ КОНКУРС “ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ”

 

Пријава заинтересованих аутора из земље и иностранства треба да садржи следеће:
– послати 2 песме тематски везане за назначену тему у наслову, не дужу од 32 стиха, у фонту тimes new roman 12; потписане именом и презименом, адреса и контакт телефон,-пријем пријава САМО електронском поштом на мејл:
udruzenjepisacakg@hotmail.com

Рок пријаве на конкурс : 01. 03. 2022. године

Настави са читањем “КЊИЖЕВНИ КОНКУРС “ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ””

РУМЕНА БЕРБА – Љиљана Тамбурић

РУМЕНА БЕРБА

Њихала је своје бујно тело ко да плеше између чокота
Виноградом сија лице њено, разлива се младост и лепота
У рукама котарица пуна модрог злата, сунца, руком браном
Сипа дева испуцала зрна озарена жутим топлим даном…

Она сипа а каца се пуни баршунастим слатким плодовима
Тамни бисер од зрна се круни, попуцаће суд по зидовима
А девојка сва румена, зрела, ко и грожђе што се меди слашћу
опијена нађе се у каци, раскалашна, сва одише страшћу…

У рукама задржава сукњу, подигла је по више кoлeна
На кошуљи дугмад ће да пукну, па ужива ко да је вољена
Муља грожђе ногама маленим, кроз прсте јој румен се облива.
Изазива покретом бедреним, на дивљење бераче позива.

Па их зове певајући мило: Шта чекате ускоро ће вече?
Ево сад ће да потече вино, наберите ситно пољско цвеће
Закитите девојке крај себе, отворите шајтов на дну каце
Па сокови из данашње бербе да се брзо у бурад пребаце.

Румени се на западу сунце, румени се берачица цела
Румени се девојачко срце, вредне руке у загрљај сплела
Загрлила јарана крај себе па га поји широм из бокала
Он ко младо тек рођено ждребе, она би се са њим љубакала.

Љуљају се бачве у подруму добра берба благо обећава
У тишини дoлe у лагуму са вином се магија дешава
Има доста пића опојнога, совињона, мерлота, ризлинга,
Дато нам је као лек од бога у подруму стари као сфинга.

Да имамо за свадбе и славе, не дај боже некад за сахране
А највише за мерак да буде, да усрећи, развесели људе…
Да кад јесен следећа дoлeти не могне се лако одoлeти
Него каце гроздовима пун’те да нам буду препуни подруми!

Настави са читањем “РУМЕНА БЕРБА – Љиљана Тамбурић”

писмо

данима покушавам да ти напишем писмо….извини…већ сам их исцепала
48 пута 365(6)…радо бих те лично упознала,
али стално мењаш место боравка ……. као и теме
мојих брзојавних мисли. није ми јасно како си ти
био убеђен да ми је адреса она стара 48 x 365(6) дана..
хајде…пошаљи ми опет писмо о себи да не бих бринула
шта је с непознатим , добро знаним створом.
свакога јутра отварам прозор и чекам ластавицу које више нема.
да ли због кише или расклопљенихи крила лешинара – нисам упућена
ни твојих писама у њеним разнобојним кљуновима..
као да су убачена у тунеле црва…
да ли ти је јасно да ћу увенути чекајући речи које ме хране
хајде
сети ме се
ако сам ја на себе заборавила, на теби је одговорност
пуно те поздрављам и
бацам ово писмо што даље од себе…да ме не сећа
на ону која ће осванути сутра и покушати да се дозове

НЕКИ КАСНИ САТИ – Драгојло Јовић

 

НЕКИ  КАСНИ  САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је  боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам  је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко’ авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

И не мучи душу, није нам се дало
Наша срца више нису што су била
У њима су само још сећања наша
Потрошен је живот, испијена чаша.

Ону боцу вина од пре четрес лета
Што смо оставили за дете детета
Отвори је ноћас, па пиј из две чаше
На дну чаше обе стоје сузе наше.

Кад последња чаша буде попијена
Боцу реком пусти нек поруку носи
Па ако је нађе изгубљена душа
Знаће како боли кад се срце слуша.

Настави са читањем “НЕКИ КАСНИ САТИ – Драгојло Јовић”

ВИНО ЦРВЕНО – Миљко Шљивић

3. место на конкурсу ЉУБАВ И ВИНО 2022.

ВИНО ЦРВЕНО

Погледи наши, срели се тада,
као судбина „тако је речено,“
био сам млад, а и ти јако млада,
наздрављали уз вино црвено.

Кроз неко време боље се знали,
и заволели се ми ватрено,
па онда на луди камен стали,
док гости пили – вино црвено.

И родисмо најлепше – ћерке две,
„до неба хвала предивна жено,“
срећни гледасмо у луткице те
и славили уз вино црвено.

И са унучићима дивно нам би,
баш је срећно и благословено,
за сада нама се родише три,
чекали смо их уз вино црвено.

А Свети Трифун рођендан је мој,
љубав, срећа и све напослено,
заједно се дивимо срећи тој,
тада пијемо вино црвено.

И сада сањам – снови се руше,
„још једном хвала вољена жено,“
за покој моје уснуле душе,
гостима сипаш вино црвено.
Настави са читањем “ВИНО ЦРВЕНО – Миљко Шљивић”