KAD NAPUSTIŠ MOJE PESME – LJILJANA TAMBURIĆ

KAD NAPUSTIŠ MOJE PESME

Dolaziš mi u stihove, kao mesec mladi,
u noćima, kad me čežnja, bez milosti lomi,
kad na misli, koje rastu, želja se okomi
da opevam, šta osećam, u tihoj baladi…

Bez tebe bi, strofe bile, poput gorkog vina,
natočenog, pa prosutog, preko lica naših,
ta mogućnost, da se desi, dosta me uplaši,
nestala bi tad iz duše i poslednja rima…

Svaku pesmu, opevanu, tvojom bojom bojim
Iz svake me, tvoje lice, zaljubljeno gleda,
tvoje ime, iz pesama, da nestane ne dam,
iza svake lepe reči, svojom dušom stojim.

Kad napustiš moje pesme, pa ostanu same
nek’ to bude, onog dana, kad ljubav zaboli,
kad prestaneš da mi pričaš, koliko me voliš,
a ja tebi, zaboravim, da poljupce šaljem.

Kada odeš, moje pesme, umreće od tuge,
pa umesto da raduju, postaće žalosne…
Pesme moje – neću znati, ni šta ste, ni ko ste,
bez vas i bez njega, noći, postaće mi duge.

Ljiljana Tamburić

ДРАГА И КРАЉ – Душан Комазец

    У гори, немом утихнут гај,
    чемпресом ноге угажен пут.
    Јутрењу сненом обљубљен скут
    рудном лепотом и свуда мај!

    Невидом воде студенцу руј.
    Жубор красотом, да л’ овде рај?
    Сунашцу облак и минут сјај.
    У даху ветра злогласја хуј.

    Низ реку плавет, белилом град.
    Судбином худих у крику двор!
    Црнилом руке обзнањен збор.
    Срце и мржња, крв жедних глад.

    Мач оштар бљеснут, бајонет, маљ.
    Свуд миомирис победни, драг.
    Капнутом крвцом авлији траг.
    Мртвило рудно, Драга и краљ!

КАФАНСКА ЉУБАВ – Јелена Сарић

Док у биртији пуној дима
разјапљена пева маса,
два се ока сусретоше,
време стаде истог часа.

Около се вино пије,
мирис алкохола чула пара,
двоје загрљених у средини стоје,
једно с другим разговара.

Он јој спушта главу на раме,
устима нежно додирује јој ухо,
рецитује јој најдивније стихове,
у то доба ноћи глухо.

Говори јој најнежније речи,
око њих све обавијено тмином.
Она га слуша, осмех јој трепери,
тело се испуњава топлином.

Она му узе руку,
наслони главу на његове груди,
плесаше као да су сами,
а око њих беше много људи.

Узвраћа и она стиховима милим,
посташе два тела, једна душа,
срца неуморно куцаше ко луда,
једно друго с ускликом слуша.

Док сви неуморно играху уз алкохол и у зноју,
двоје младих тада започеше љубав своју.

СТАРИ КОПОРАН – Бранко Мијатовић

Pogledajte video na Fejsbuku

СТАРИ КОПОРАН

Одрпан, сетан, није ти важно име,
с кантицом у руци претужан си сео;
на басамак ледни у сред циче зиме,
да ли си некада плакао и јео?

Ти по оброк идеш пет дана на казан,
идеала немаш, све се живо сруши;
спознао си старче шта је стомак празан,
кад стане у грлу и почне да гуши.

Ратни си ветеран окићен ордењем,
све што си имао држава ти узе;
дадоше ти пушку, а сад би камењем,
покушаваш своје да сакријеш сузе.

Копоран изношен препун ти ордења,
са њиме покриваш очи, лице, уши;
док кашиком трпаш у уста знамења,
да не види нико како све се руши.

Настави са читањем “СТАРИ КОПОРАН – Бранко Мијатовић”

ПЕСНИЦИ СУ КАО ВИНО – Андреја Ђ. Врањеш

ПЕСНИЦИ СУ КАО ВИНО

Ако песнике угледаш у старости њиховој,
они тада у новим песмама,
дочекују старе године.

Настави са читањем “ПЕСНИЦИ СУ КАО ВИНО – Андреја Ђ. Врањеш”

ПОМИСАО – Ана Миливојевић

Помисао

Мрзим помисао да ти се поново враћам,
Али зато ти се бацам у загрљај који скупо плаћам.
Мрзим што сам слаба на тебе,
И што не умем да сакријем осећања,
И увек твоја иста обећања.
Да прича која се месецима врти да ћеш се променити,
Да ћу се променити.
Али на крају обоје подлежемо страстима,
И бар на ноћ све је другачије, лепше,
Каква грешка, током ноћи нема грешке.
Мрзим помисао да ти се поново враћам,
Изнова и изнова поред свих твојих мана,
Без и мало блама.
Крива сам сама,
Зато ми сада у души влада тама.
Настави са читањем “ПОМИСАО – Ана Миливојевић”

КАД ПЕСНИЦИ СИЂУ МЕЂУ ЉУДЕ – Душан Стојковић

КАД ПЕСНИЦИ СИЂУ МЕЂУ ЉУДЕ

Кад песници
сиђу међу
људе,
кад загрми
и удари гром,
кад се реке
излију
и крену
да потопе
огњиште и дом.

Када врана
врани
из очију
буде пила,
и кишна кап се
у небеса слила,
тад ће
људи
по проклетству
знати
да је дошло
време
да се
плати.
Настави са читањем “КАД ПЕСНИЦИ СИЂУ МЕЂУ ЉУДЕ – Душан Стојковић”

Bajka o ruži – Jasmina Dimitrijević

Bajka o ruži

Nekada davno, u jednoj zemlji punoj blagostanja, vladao je čestiti kralj sa svojom suprugom. Imali su jednu kćer, koju su obožavali.
Kralj je bio častan i pošten. Svi žitelji kraljevstva su mu se klanjali sa velikim uvažavanjem. Svima bi uputio po neku lepu reč, a kraljica je često pomagala siromasnima. Kćer su vaspitavali da ne bude ohola, već da se druži sa svom decom iz kraljevstva.
Princeza je izrasla u pravu lepoticu. Duge plave kose, plavih očiju dubokih kao more, u svima je budila nagon da je prigrle i čuvaju. Svi njeni vršnjaci su je voleli, jer je znala sa njima da se zabavlja i druži kao da nije kraljeva kći. Verala se sa njima po drveću, vijala razne životinje i nije brinula što je tako uništavala skupe haljine, koje joj je kraljica oblačila.Majka joj je samo uz osneh pretila, kada bi je videla krvavih kolena, da će joj zabraniti izlazak iz sobe.
U kraljevstvu je živela zla i zavidna veštica. Jedino ona nije volela kralja i njegovu porodicu. Zavidela im je na njihovoj sreći.
Čula je jednoga dana razdragani smeh iz kraljevskog vrta. Videla je mladu princezu kako se igra sa drugaricama, u vrtu punog ruža. Njena lepota nije zaostajala za lepotom mirisnog cveća.
– Lepa si kao ruža-pomisli zla veštica.
Zato ču te i pretvoriti u ružu. Vratićeš se u ljudski oblik tek kada te neko ubere i ponese sa sobom. Ali, zasadiču te tamo gde ljudska noga nije kročila.
Veštica se zlobno smejala, mahnula čarobnim štapićem i princezu pretvorila u ružu. Ali, ruža nije ostala u kraljevskom vrtu. Veštica je zasadila na vrh planine.
Princezine drugarice nisu mogle da poveruju šta se desilo. Brzo su otrčale do kralja i kraljice i ispričale im da je zla veštica princezu pretvorila u ružu. Kralj je naredio da svi traže ružu i da će dati veliku nagradu onome ko je pronađe.Potraga je bila uzaludna. Od ruže ni traga, ni glasa.

Настави са читањем “Bajka o ruži – Jasmina Dimitrijević”

Даљина не одлучује – Даница Рајковић

Даљина не одлучује

Твоје речи уливале су доброту у мени,
све је избледело као најлепши сан,
као да пливам ка новом хоризонту,
а зраци Сунца осветљавали су дан.

Сигурна сам у твоја осећања,
даљина о томе не одлучује,
верујемо једно другоме,
у сваком даху радост се чује.

Без размишљања спустиш ме на дно,
а добијао си поверење моје.
Желео си да ме убедиш у супротно,
у животу треба бити искрен и чувати вољене.

Не прави грешке у животу
и пронађи снагу у њему,
временом се губе осећања,
а теби верујем у свему.

Настави са читањем “Даљина не одлучује – Даница Рајковић”

SANJAŠ LI ME – Jasmina Dimitrijević

SANJAŠ LI ME

Sanjala sam te,
posle mnogih besanih noći.
Mislila sam da sam te zaboravila,
a ti nenadano otvoriš sećanja
i vratiš me u one dane.
Živiš u mom postojanju kao sudbina,
nisi ni java, ni san, a zaposedas snove
da ne znam spavam li, ili sam budna.

Sanjala sam noćas ono nase tajno mesto.
Mesto gde smo se skrivali
od ljubomornih i zavidljivih pogleda.
Zavideli su nam što smo bili poput dece,
neobazrivi, a razdragani.
Davno je rečeno da se kašalj i ljubav
ne mogu prikrivati.
Iskreno smo se voleli,
iskreno kako samo mlade godine
mogu da pokazuju svoja osećanja.

Mili moj, samo da znaš kako mi nedostaju
ona jutra kada si mi bacao po kosi latice ruza
i govorio da sam najlepši cvet u tvojoj bašti.
Dok su me kupali prvi zraci sunca
dugo si me posmatrao
obučenu u te mirisne latice,
a ja nisam znala sanjam li ili sam budna.

Настави са читањем “SANJAŠ LI ME – Jasmina Dimitrijević”