KAD NAPUSTIŠ MOJE PESME
Dolaziš mi u stihove, kao mesec mladi,
u noćima, kad me čežnja, bez milosti lomi,
kad na misli, koje rastu, želja se okomi
da opevam, šta osećam, u tihoj baladi…
Bez tebe bi, strofe bile, poput gorkog vina,
natočenog, pa prosutog, preko lica naših,
ta mogućnost, da se desi, dosta me uplaši,
nestala bi tad iz duše i poslednja rima…
Svaku pesmu, opevanu, tvojom bojom bojim
Iz svake me, tvoje lice, zaljubljeno gleda,
tvoje ime, iz pesama, da nestane ne dam,
iza svake lepe reči, svojom dušom stojim.
Kad napustiš moje pesme, pa ostanu same
nek’ to bude, onog dana, kad ljubav zaboli,
kad prestaneš da mi pričaš, koliko me voliš,
a ja tebi, zaboravim, da poljupce šaljem.
Kada odeš, moje pesme, umreće od tuge,
pa umesto da raduju, postaće žalosne…
Pesme moje – neću znati, ni šta ste, ni ko ste,
bez vas i bez njega, noći, postaće mi duge.
Ljiljana Tamburić
