VOLIM TE SVITANjEM ZORE – Jasmina Dimitrijević

VOLIM TE SVITANjEM ZORE

Volim te sa rađanjem novoga jutra,
radujem se suncu koje izgreva
Znam da ćeš ga i ti gledati sutra,
slušajući pticu kako našu pesmu peva.
Po vetru ti šaljem otkucaje srca,
i sve tajne koje ljubav kriju.
Čuješ li kako šapućem tvoje ime
nežno, kao najjepšu melodiju.
U svaki stih unosim dušu svoju
i svu intimu darujem tebi
i šapućem o bolnom nespokoju,
a sve bi tako, rado skrila u sebi.
Znam da si mi blizu, a tako daleko..
Osećam tvoje misli koje putuju kroz vreme
i dopiru do moga bića, kao priviđenje neko.
Ti si moj život, skriven ispod vela…
San koji od onog dana sanjam,
i budim se uzdrhtala, vrela.
Najlepše pesme nosila sam u sebi
oživele su kada sam ih posvetila tebi.
*
Настави са читањем “VOLIM TE SVITANjEM ZORE – Jasmina Dimitrijević”

ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА – Љиљана Тамбурић

ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА

Док под војском цео Балкан гори, ратни вихор заставе вијори,
а заставе крвљу окупане, из јуначких руку ишчупане…
На њима се круна српска злати, испод круне орлови крилати,
главе дигли, кљуном небо секу, пола света чује ратну јеку…

Син и отац један другог бодре, да не боле ране због слободе,
кроз вене им снажни дамар куца, у грудима јуначка им срца…
Испред њих су каплари, јунаци, изнад глава светле им барјаци…
У рукама пушке, бајонети, крв вољених да се њима свети:

Запаљене куће по селима и чељади, колико ту има:
од старога оца са шајкачом, преко драге над малом колевком,
све до мајке мртве у кревету, прободеног сина бајонетом…
Болне слике разум замућују, и намеру часну учвршћују:

Настави са читањем “ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА – Љиљана Тамбурић”

Aforizmi *Mihajlo Ćirković

Aforizmi   *dr Mihajlo Ćirković 

*Najčvršće prijateljstvo izgradi zajednički neprijatelj;
*Kada protivnik puca, mnogi postavljaju živi zid;
*Da li su zidovi Sodome razvaljeni od spolja, ili od iznutra?
*Noću očarani iskričavim nebom tražimo gde ćemo otići, ili odakle smo došli;
*Da li pesnici “beže” nezadovoljni, iz života koji žive?
*Kvalitet druženja, obrnuto je proporcionalan, trošenoj energiji;
*Život je dovoljno širok, da se sažme u jedan simbol;
*Rođenje je regrutacija u vojsku Pravde ili Nepravde;
*Blagosloveno stanje je dar Bogu, ili od Boga;
*Pobednik nije samo snažio snagu, već je i slabio slabost;
*Lakše je čovečnost izgubiti, nego je steći;
*Da li sva deca za početak dobijaju iste olovke?
*Nije nam teško ako se snovi ne ostvare, već ako nas napuste;
*Crkva nas je razrešila grehova:
nju, šta je radila,
mene, šta nisam radio,
i spojila nas;
*Najpreciznije terazije da izmerite svoju duhovnost, je trideset slova;
*Lepota žene je talasanje površine, njene unutrašnje lepote;.

ЧАРОБНА НОЋ – Душан Комазец

На земљу пада тамна, ноћ као сенка туге
којом „харају” тајне, њене одане слуге.
Скривају занесене чаробним црним плаштом,
док тајновити месец заокупља их маштом.

Приђе тишина ноћи, па јој показа зубе
љубоморна на звезде, што је уснулу љубе.
И ћути, као дуга студен што гора брег,
заогрће капутом, док тихо веје снег.

Преполовљени месец путује к’ даљинама.
Заједно са њим језде по небеским шинама,
фењери, недоступни чарима пламне зоре.
Звезде, бисери ноћи, па воде разговоре.

И сваку зверку виде и камен, под који плен
сакрива се, јер жели да месец бледуњав,снен
за тамни блак зађе. Да као времешни пас
који од сунца бежи у заклону нађе спас.

Спокој по тмини влада, само понегде траг
мириса, који носе чедан, мио и благ
занос у даху ветра што мамни љубавни плам
доноси као поклон, неком к’о самује сам.

ТРИДЕСЕТ ДАНА РАТА – Ђорђе Петковић

ТРИДЕСЕТ ДАНА РАТА

Деконструисани сонет с репом и са
         обостраним акростихом у огледалу.

Рат – злоћудне клице, за речју масу сказ:
Уклетни бубалаз с тенковске рилице!
Суза се разлаже: зар су атоми кул?!
Искаче сомнабул из заумне каже.

Јутро – уз ТеВе кас, папазјанија – плин,
Антипесма је чин: напујдан бесан пас!
И питам ко је ко, шта је све чији знак,
Узмиче за трен мрак и ко је шта рек’о!

Копрцам се а зјап замењујем за рам:
Римујем речји шљам док избегавам кап!
Авељкаински спот у ратном сигналу

Јури к огледалу – сулуди идиот!
И амерски чин-чин уклетој празнини,
Надев је у глини коју прелива сплин.

Алхемију чисту признајем за снагу,

А нек иде к врагу смех по Антихристу!

Немушти сигнали – безосећајан дрон:
Испред меведа клон: квази – идеали!
Јесмо у комп(л)оту неутрални за рат,

А спремни на шах-мат, одиграсмо фоту!
Речју масу је срам што испуњава зјап,
Као обичан трап – акродексонов рам.

Умислио сам лук за чаробно коло,
Искри дупло-голо, посве (ч)уман баук!
А мути се екран и кревет ми је спас,
Ја залуд дижем глас, стар и паралилан!

Искочи сомнабул из заумне каже;
Суза се разлаже: зар су атоми кул?!
Уклети бубалаз с тенковске рилице:
Рат – злоћудне клице у речјој маси сказ.

Настави са читањем “ТРИДЕСЕТ ДАНА РАТА – Ђорђе Петковић”

ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА – Андреја Ђ. Врањеш







ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА

ЖИВОТ ЗАМРШЕНИ

Пробуђена лепота у заспалој ноћи,
гласног трајања, радосног бића,
у себи грли светлост раздрагану,
сва су се у њој пронашла открића.

Кад се осврне тиха, без речи,
угледа негдашње трагове своје,
дубоко испод неба голог,
судбина сложена у тонове боје.

Замршени живот на театар личи,
завеса падне, не диже се више,
једну је представу одиграла своју,
другачију свима ФОРТУНА напише.

ШТА ЈЕ БОЉЕ

Лепо је знати,
нешто је боље и не знати,
чуо сам једног,кад рече гласно,
ко не жели знати,
мораће да плати.
Сад ме мучи,
шта је боље не знати ил знати ?

ЈУНАК!

Има нешто узвишено лепо,
у тој  борби сама против свих,
изгубити главу, а остати жив.

© Андреја Ђ. Врањеш

Настави са читањем “ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА – Андреја Ђ. Врањеш”