Добродошли!
НАЈВИША КУЛА
Књижевници, Љубици Стевановић.
Шта си песма, или прича,
кишу кад слушаш, са њом дишеш,
некад си ватра, некад вода,
ил облак бео, коме пишеш.
Понекад станујеш у цвету плавом,
с Моравом заједно лета квасиш,
сећање умијеш јутарњом росом,
онда у врели дан се свратиш.
Два корака до оца, Србију памтиш,
дудово буре, ко највишу кулу,
Ајдановачка чесма, твоја је песма,
детињство грли расушену фрулу.
Настави са читањем “НАЈВИША КУЛА – Андреја Ђ. Врањеш”
ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА
скривен од зла
у гори Мојсињској
одувек блиста
и доноси спокој
за уморне хлад
за жедне искуство
души вечну младост
телу ново чувство
све воду некуда теку
мисао срце леди
а онда истекне у реку
која копрену избледи
иза гора лелуја Морава
кривинама мир да разлије
немире заувек успава
и прошлост оку открије
осмеси посребрили шуму
слобода изгледима млади
и пратећи звезду свету
усијане откровењем хлади
скривен од зла
у гори Мојсињској
заувек блиста
и доноси спокоj
© Љубодраг Обрадовић
Настави са читањем “ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА – Љубодраг Обрадовић”
ISTINO, NAŠA TUGO
Ušlo je vreme zla, u kuću što zove se svet
Dogovor čoveka dva, uništi najmanje pet
Ubice slobodno žive, hrabri umiru mladi
Poštene duše su krive kada ih drugi zavadi.
Crne se suze liju, srca se nude na berzi
Braća se na pragu biju, drug se na druga kezi
Od zloga, zlo se rađa i jača sa jutrom svakim
Prevara, laž i krađa, čine se oružjem lakim.
Nikada priroda nije nanela toliko smrti
Zverka se u rupu skrije, kada je sita i ćuti
Ne treba ljudima drugo, što seje patnju i smrt
Istino, naša tugo, čovek je čoveku vuk…
Kad zver iz čoveka skoči, na veru kojom zračiš
I krene da kopa oči, ti onda voskom zaplači
Iz suza cveta nada, Bog svoje vage ima
Njima će da izvaga, zasluge i grehe svima.
Ljiljana Tamburić
Spavaš li? Kad zvijezde utihnu dva prsta iznad neba, kad te uspavaju talasi uspomen kad naše juče gledaš danas kad na dno te povuče ovo ispred nas.
Spavaš li? Ili te bude noćne ptice, psi lutalice, dok daljinom cvile svi nemiri nadanja u mojim njedrima.
Spavaš li? Ili držiš čvrsto ruke one što te u stopu prati, kao mati! One što te gleda očima djeteta, što se raduje maslačku i kiši što te skriva pod skute ljubavi da ne bi pokisli.
Од искона из дубине свемира, са вером и надом
очију сазвежђа, да их откријем чекају на ме.
Именом твојим да их назовем заклео се. Месецу младом
траг стопа у окамењеном срцу остављам у аманет.
Хоће ли перо пронаћи риму да опише ово знамење?
О теби туго, песме су моје, друго име за старење.
Проклетство горчине ћутања прати ме као коб
кроз живот претворен у сто година самоће
Из мора Тишине пропињу се таласи гордости
загрљени обалама поклекле риме. А ја одбегли роб,
у паклу љубави, небу се молим да ми опрости
што кушах са усана твојих забрањено воће.
Куца ли то прошлост на моје прозоре сузама кише
када потеку белином хартије уздрхтале сенке осећања?
Са душе, тајно, скупићу мрвице снаге да волим за обоје.
О овом болу, једина моја, неће имати ко да пише.
О чежњи из зачараног круга бурме са нашег венчања,
тим венцем увеле среће, још китим наручје твоје.
MOLITVA MILOŠA OBILIĆA
Stvoritelju, Oče, Svevideći,
današnja je moć i volja Tvoja;
molim Ti se ponizno, klečeći,
da me ne izda desnica moja.
Stvoritelju naš daj mi razuma,
viteštvo i čast da ne izgubim;
zanos boja briše sve iz uma,
pa i ono što najviše ljubim.
Oče, snage mi daj za krvav boj,
snage, Sina Tvoga da odbranim;
u njega ne veruje turski soj,
njihovu neveru da sahranim.
Svevidu, Ti srpsko znaš poreklo,
od iskona ga prati žena plač;
al’ Srpstvo nikad’ nije pokleklo,
pomozi da odbranimo nejač.
Oprosti Bože, moram da krenem,
srpski barjak na koplju se vije;
vitezima na čelo da stanem,
nemilosrdno boj se već bije.
Krst sveti stavi na pleća moja,
ne daj u boju da duhom klonem;
neka bude moć i volja Tvoja,
oprosti Bože što u krv tonem.
OGNJIŠTE
Crne ale razjapile usta,
međ’ vlastelom zlobu posejaše,
da ravnica sad postane pusta,
da poruše svetinje nam naše.
Sad odlazim, mada nisam hteo,
teraju me sa svetog ognjišta,
otimaju deo mi po deo,
da od mene ne ostane ništa.
Teraju me protiv moje volje,
podlo laju iza mojih leđa,
pa me lažu da će biti bolje,
ne mareći koliko me vređa.
Tužna zoro još tužnija budi,
gde ognjište da ja svijem novo,
Bože sveti ti sad njima sudi,
uništi im seme đavolovo.
Pa mač pravde međ’ ruke mi meći,
blagoslovi svoje grešno stado,
nek božuri cvetaju u sreći,
nek iznikne novo seme mlado.
Настави са читањем “OGNJIŠTE – Jovica N. Đorđević”
U prolaznosti ovog vremena
Ne boj se, sve je prolazno,
Sve je nestalno, I ti si nestalan,
U prolaznosti ovog vremena.
Ne boj se,
Svi smo mi pod istim ovim nebom,
Samo na drugom horizontu,
Nebo čuje, nebo zna,
U prolaznosti ovog vremena.
Ne boj se,
Svaka plima ima svoju oseku,
Svaki talas od prethodnog
Veći je i brži,
Ne boj se,
I on i svaki naredan,
Prolazan….
U prolaznosti ovog vremena.
Ne boj se,
I Sunce može Mesec da zameni,
Nestalno je,
Ne zna se da li će sutra osvanuti novi dan,
Ili ćemo ostati zarobljeni u noći,
U prolaznosti ovog vremena.
Ne boj se,
Da ruku moju u svoju primiš,
Da zagrljaj vratiš i osmeh mi daš,
Ne boj se jer sutra možda ne postoji,
U prolaznosti ovog vremena.
Настави са читањем “U prolaznosti ovog vremena; Jovana Živković”
БОЛОВА ГРОБЉЕ
Кад би се у глави,
сви болови до смрти потукли,
не би их више било,
не би ни болела глава.
Али како после,
здрав и бити,
болова гробље,
у рођеној глави крити.
Настави са читањем “БОЛОВА ГРОБЉЕ – Андреја Ђ. Врањеш”