БУНЦАЊЕ У ШЕСДЕСЕТИМ

Милоје Вељовић: Бунцање у шесдесетим

  • Да нисам исплазио језик, још једном би ми запушили уста!
  • Ђаволи би нам давно узели душу да нам није скривена у носу!
  • Ујед пса највише штети кад је погрешно пелцован!
  • Још једну битку у животу приведох крају. На брзину ухватих кривину!
  • Шта неком вреди што је личио на расног коња кад је брзо отегао папке!
  • И поред свих проблема, познати певач пун је себе. Надуван је као мешина!
  • Једина веза са оружјем моје таште што је за свађу увек спремна као запета пушка!
  • И када није на послу, моја жена није беспослена, Ради на себи!
  • Несташица струје пијанце неће замрзнути. Греју се на домаћу шљиву!
  • За прљав посао некад је довољно само заврнути рукаве. Од шаке до лакта!
  • У последње време игре са животом брзо приводим крају. На брзину ухватим кривину!
  • Кад коса оседи човек више вреди. Гробарима!
  • Моја жена не тражи више посао. Има преча посла!
  • Након шесдесетог рођендана настављам са репродукцијом. Правим нову протезу!
  • Нисам ја оставио пиће због црне жене, већ због шарене јетре!
  • Раније пре него скочим говорио сам опа, а сада кад скочим поменем попа!
  • И у овим зрелим годинама трезвено гледам у будуућност. Размишљам о гробном месту!
  • За моју лепу коминицу дао бих и руку. Кад видим њену ногу!
  • Док сам био млад због добре песме знао сам да накривим шубару. Сада то урадим кад ми испадне штап из руке!
  • Моја жена и ја подржали смо најновију штедњу струје. Ређе користимо бојлер!
  • Љубав моје таште и мене ишла је до бесконачности. И тамо се изгубила!
  • Иако је енормно поскупило гориво, ја и даље возам ауто. Често и на леру!
  • Један извикани политичар још једном је обрадовао нацију на изборима. Ни рођени отац није гласао за њега!
  • Владајућа партија и за време избора максимално се ангажовала. Поред осталог, радили су и ровокопачи!
  • После најновијих избора знамо у коме грму лежи зец. Иза њега је оставио ”велику нужду”!
  • Да на млађима свет остаје показали су и протекли избори. Неки кандидати су на очиглед свих променили крштеницу!
  • Кад неки паметњаковић пусти мозак на пашу, у глави му остане само луфт. Све је више луфтера!
  • Да ме није срамота, ташту би пријавио за корупцију. Стално тражи да јој вратим кћерку!
  • И на моме лицу види се да се примиче пензија.Оборили су ми се бркови!

ПОСЛЕ ТЕБЕ

ПОСЛЕ ТЕБЕ

 

Све је после тебе метеж

Лицемерје и превара

Понор, мука и паника —

Горак укус и утвара!

 

Све је после тебе пустош

Гард животу и ратиште

Тунел, магла и мочвара —

Безизлазје и згариште!

 

Све је после тебе грубост

Дно дубоко и стравило

Чепркање и поспаност —

Помрчина и сивило!

 

Све је после тебе бура

Грмљавина и поплава

Лелујање, јад и метеж —

Скрнављење и осама!

 

Све је после тебе туга

Тунел мрачни и прашина

Трула нада, прах и бездан —

Празан излог и машинá!

25.10.22.

ЈЕДАН ЈЕСЕЊИ ДАН НА СЕЛУ Миљко Шљивић

Чека се јутро, ал ноћ још траје,
Ноћ што почела да зраке скрива,
Моја тад жена рано устаје,
Моја је жена ко ватра жива.

За породицу доручак спрема,
Залаже шпорет и меси хлеба,
А и мени се више не дрема,
Устајем, ту сам, ако затреба.

Док она меси ја кафу кувам,
Кафа нас двоје, баш блиским чини,
Ја сам нервозан, она ме теши,
Све ће мо стићи, ништа не брини.

Доручак ту је, на столу чека,
Породица је скупљена цела,
Погача врућа, ко душа мека,
Сваком по жељи, спремљена јела.

Веш је опрала јутрос машина,
Па жена хоће да распореди,
Да Сунце суши, док га још има,
И да се тако струја уштеди.

Мени су сада на реду дрва,
Унук дошао да ми помаже,
Док их ја стружем и ситно цепам,
Он их превози, у шупу слаже.

И видим жену вредницу праву,
Да башта буде за зиму чиста,
Сакупља лишће и шиша траву,
Мора за зиму све да се блиста.

Баштанско цвеће водом заливам,
Мада цветови неки увели,
У кацу купус водом наливам,
Да се за зиму он укисели.

Ручак ручасмо ко да је свети,
Па правац башта – паприку брали,
Од раног мраза опасност прети,
До мрклог мрака ми нисмо стали.

Уморна тела падоше лако,
Једно уз друго па у кревет брачни,
Цели свој живот живесмо тако,
Тајну прикрива тај кутак мрачни.

Кроз прозор Месец нас шпиунира,
Баш раширио те своје очи,
У загрљају, нађосмо мира,
Месец о томе ће да сведочи.

Љубав Титана

Пред вратима Гибралтара у загрљају чемпреса
попут древног Атласа, на голој стени, испосник
На плећима да заувек носи звездана небеса
и гиздави фењер месеца као светионик

Дужином сенке тела као врба витог
одмерио је време сунчева врела хода
Самоникла у његовом сну бременитом
она је расла у огледалу неба и вода

Сред вртлога срца кола вилинскога
жуборила је ритмом била као река
Текла је ноћу од младина до уштапа
и дисања дах је била у грудима човека

Претворио је длан и облак у меко узглавље
док будила се у праску осмеха гримизних јутара
Руке му обале биле, и зрна среће дуж путање
пољубаца, којом је бежала у храм подно ребара

Очарала га песмом сирена или је била чаробница
Тишине мора продисале су буром љубоморе
У наручју таласа, суза мора поста им гробница,
на дну плавог ока Медитерана за две звезде потонуле.


КОСАЧ – Љиљана Тамбурић

Косач

Био је срндаћ с’ погледом вука
С’ ногама јаким и снажних сапи
Носио гене деде хајдука
И срце које за срећом вапи.

Ујутру мајка, уз парче хлеба
У џеп му жуту јабуку стави
И каже- Сине ноћ је далеко…
Немој да лежиш по влажној трави!

А он на раме окачи косу
И малу торбу са брусом танким
Крене у сусрет првом откосу
Поздравља птице осмехом слатким.

Полеже трава под јачом силом
Миришу биљке на прву росу
Он црта редове као свилом
И крати ливади пребујну косу.

А кад у подне затитра ваздух
Поравна шакама грудве у хладу
Обрише јабуку о влажни пазух
И загризе је као награду.

Залегне под крошњу дивљаке крушке
Уморне руке стави под главу
Хладовина стеже га оберучке
Топло се небо на њега свали.

Ливада живне, почне да дише
Цветним се прахом скакавци гуше
Успавани косач цео мирише
На зној и гњиле оскоруше.

Уморно тело у сну се грчи
Сања олују, облака пролом
И оца како од куће трчи
Да се побије са првим громом.

Из сна се тргне, протегне ноге
Избруси косу, у шаке пљуне
Сети се из снова непогоде
На пос’о јурне к’о младо јуне.

Ја га познајем баш из тих дана
Кад голобрадо бејаше момче
Сада му коса неоклепана
А многа лета снагу му коче.

Ево га седи на прагу куће
Брише зној са чела орошена
Ту га затекне ново свануће
А ливада му непокошена.

Љиљана Тамбурић

ТАЈНА НЕСТАЛОГ ОСМЕХА – Душан Комазец

Тражим, јер знам да судбина само те мени намени
још од случајног сусрета кад срце беше спокојно.
Сусрели су се погледи, те две најлепше знамени
и заблистали заносно, к’о време давно, опојно.

Само те ноћи чаробне усне су страсно љубиле,
тело путено-срмено под плаштом звезданог жала,
али не спознах опчаран да су те и изгубиле
тренутком, када су срца у безгласју задрхтала.

Даљине снене прикрише сазвучје нежног цвркута
из грла белог, жуборног којим тишину покори.
Осмехом лица чаробног опчини ме и одлута.
Остави души самотној, чежњу да тихо бокори.

Тајна осмеха несталог и очи боје плавети
маме к’о море далеко, безмерну жељу рађају
и док мисли таласају крећем без зрна памети
стазама, које немирне, преплићу се и свађају.

Испраћам таме бескрајне које невидом скривају
трагове неме, бездушне што безнађем ме опише.
Тражим по свим „поселима”, али тамо почивају
само тишина одјеци! Снови се с јавом стопише.

Старим, ал’ безмерно маме, стазе, к’о вино опојно
и очи боје плавети, због којих сам се путио
прошлости, што је однела то време дивно, спокојно.
Тајну несталог осмеха, још нисам ни наслутио!

SVEĆA

Majka boluje od napasti
koju nikome poželela ne bi.
Nada se da će uspeti,
od pomoći su prijatelji, rođaci
Kada se vratila sa zadnje terapije,
došao sin iz strane zemlje
Uspešan, veseo, pozitivan
radi gde retko koji Srbin prosperira,
ali ona se rasplakâ;
Nišava puna potoka suza
Sin se vratio jer je iznenada
tamo daleko mučno oboleo
Posle samo nekoliko dana
oh, savim izobličen
u bolničkoj sobi blizu majčine…
on je..on je…on…preminuo
Davno prođe i prva subota,
ljudi još polažu vence i cveće,
nasmej se, umiri tužne sveće,
dragi Vlajo, neka je laka
surova crna bubanjska zemlja
Vlajice, dete…anđele.