Požude disanje ti znam,
zavodničke svele su ti ruke,
i još vape zlatnom
zagrljaju uplitati
ljubavi venac.
Nažuljali dlanovi
grčevito stežu,
dan za danom
grubu čežnju.
Oprostiću ti,
pre ili kasnije
nedodira tugu,
što pronikla je i
predstavljena
pred Bogom
iz ćutnje semena.
Sećanja sad liče
na jesenju košavu,
sazdane uspomene
zaboravom okićene,
smenjuju se u četiri
godišnja doba.
Stradali smo tražeći se kroz zakržljalo rastinje životnih staza,
mahovinom obrasla nam krila,
bežimo u suprotnom
pravcu od jato ptica.
Malo reči je dovoljno ili nijedna,
da se udaljimo vasionski strahom deteta,
kako nam se ne bi u jedno spojile duše.
Данка Мијатовић рођена 12. јануара 1981. године, живи под крилима Авале у предграђу главног града Србије. Ова Београђанка стваран свет живи у Врчину остварена као мајка и супруга. Поезијом лута кроз време и сећања својих снова, а светлост неба угледала је прва збирка љубавне поезије "Луталица". Позитивне резултате остварила је на манифестацијама такмичарског духа, где је награђивана првом наградом и похвалом од стране песника Драгана Лукићa. Члан је Међународног књижевног удружења “Неказано”. Почасни члан планинарског друштва "Радан" Бојник-Лесковац.
Поред поезије коју неизмерно воли, бави се и хуманитарним радом и редовни је активиста Савеза Слепих Београда.
Види све чланке од Danka Avramović Mijatović
