Samotnog me rasanila miso,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapisao,
ali ova za najbolju slovi.
Šta je čovek i zašto se radnja,
smrt na njega pre rodjenja čeka;
vazda muka, ko da se porađa,
od života čovek nema leka.
Za par truni radosti se živi,
gore, dole, život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo ko livadsko cveće.
U kamen mi miso uklesana,
miso moja moćnija od mene;
ne mož’ s’ učit, već je Bogom dana,
osim nje će sve živo dа svene.
Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom,nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.
Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.
Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.
