РАСКОШНА ПЕСМА – Љиљана Тамбурић

Раскошна песма

Пишем вам раскошну песму, да њоме засеним небо
то савршенство божје пуно скривених тајни
речи кроз вене да теку и лече као плацебо
нечији животни занос исцеђен ко талог чајни.

Најлепше могуће речи, блиставе попут кристала
нек растерају тешко црнило поноћних мисли
овом бих песмом и зене из својих очију дала
сузама да се из њих нечије мутно разбистри.

Раскошну песму пишем, нудим из себе страсти,
нека останем кора од старог трулог цера
нека попије жељан понуђених му сласти
памтећи магичне дане пуне Божјег весеља.

Када раскошна песма обузме видокруг цели
и тело ношено снагом постане обичaн баласт
схватите да у животу све се на пола дели
од пола века свој си па макар и мало будаласт.

Пишем ал не успевам да свилу у иглу уденем
тек написана песма нит помаже нит лечи
ал титра у мени жеља да пре него ли свенем
исплетем раскошни венац од нових магичних речи.

Љиљана Тамбурић

МИ НИСМО КАО ДРУГИ – Љиљана Тамбурић

МИ НИСМО КАО ДРУГИ

Ми нисмо као други
Патимо јер смо живи
Нама се вечно суди
Стално смо некоме криви
Посебни смо и своји
Срца нам увек трепере
Свако би да нас освоји
Да нам уведе мере
Да нам укроти душе
Да нам срца увеже
Покушали су то јуче
И данас плету мреже

Хтели би да нас поробе
Да отму нашу слободу
Да веру ставе на пробу
Да нам замуте воду
Вуку нам децу на страну
Одвлаче их на слепо
Стаблу нам секу грану
Лажу да тамо је лепо
Овде је гнездо из кога
Полеће понос и снага
Гроб оца мога и твога
Врата кућнога прага

Овде је мирис детињства
Босиљка, земље и хлеба
На небу божја светиљка
Све је што нама треба
Са зида нас гледају преци
Историју причају часну
Пазе наш живот свеци
поруку шаљу нам гласну:
Народ смо који је знао
Да пада и да се диже
Што сину није дао
Да туђе чизме лиже

Што је до задњег даха
Бранио огњиште своје
У стопи земљиног праха
Чувао своје хероје
Народ смо који запева
Заигра и кад је тешко
Што чува одоре царева
Поносан на порекло
Чије се заставе вију
Од памтивека до данас
Јер нас надмоћни бију
Хушкају шакале на нас

Из наше крви се рађа
Изнова Србија нова
Лепша но икад до сада
Снажнија, јача и боља.
Сутра је ново време
Нова нас чека борба
Збацити старо бреме
јутра нам долазе добра
Страдања било је доста
Треба нам сада бајка
Душа нам пуна опроста
Нек живи Србија, мајка.

Љиљана Тамбурић

КОЛЕВКА – Душан Комазец

Смрачени видик, умност што тамни,
неиспричаност умилних речи.
„Небрижност брата”, зар он да спречи
кад није „њихов”, још старославни?

Лелек, и душа безнађем брујна!
Неутихнутост хајке на звери?
Ко то сме „овде” да правовери?
У шуми нога, тек једвочујна.

Немање раја без рујних зора.
Пустошје нама, пустиња њима!
Ореол месец и туге плима.
Анђели жалом небеског хора!

Дах покајања да л’ грехе брише,
ил’ тмина још им у „зору” није?
Огњиште мами, сад Бог зна чије,
док исток сузе Крајишке брише!

Мислена лета боре се с собом,
па клецај-нога с уснулом зором
тамо, где „огањ”, под оном гором.
За сусретнутост колевке с гробом!

Песма месеца: јануар 2023.

ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душан Комазец

Народе Српки, гле тужна збора!
Док ходиш стазом драча и трња
на трону царском, сирова, крња,
бездушјем јечи смешна агора!

Они све знају, свачији порок,
јер за њих раде највећи зналци,
бивши удбаши и „комуналци”
и још по неки незнани пророк.

Пурпурним лицем несталог стида
сваки се од њих у груди буса
оштрином речи, тупљом од бруса.
Клетвом, у име очињег вида.

С прозора стално бивши тумарач
најлепше речи к’о разбој истка!
Свака му царска, к’о поток плитка,
ал’ шта ће јадан, треба му харач!

Охолим гласом, умилно мрско
стално нам збори како смо мали:
Шта ће нам понос и идеали,
Наше Косово и није Српско!

И „академци” стално нас плаше
истином болном, „они је знају”!
Због речи „умних” баш се не кају.
И они кажу да није наше?

Још ближи Богу сад би да буду
они, што су нам нанели бруку
када су „ оном” љубили руку.
Како ће проћи на „страшном суду”?

И они ћуте, док Свету Веру
и „ Поље” где је „ Дубока рака”
продају „неки” „ономе зверу”
за шаку „среће”, и сребрњака.

А чему онда „Крвава жетва”,
тај вечни извор небеског плама
и чему онда „Кнежева клетва”?
Тихо нас, тихо прекрива тама.

Шклопоће душа динарска, дрска
под наметима „ врлих сердара”
док мисли хара изрека стара:
„Шљива кад сазри тада и прска”

Проштац у руке, дошло је време!
Доста је било грбавих леђа,
силних трибуна, отужних веђа!
Нек’ они наше осете бреме!

Доста је било свих лажних нада,
братије моћне, охоле „ клике’,
бесплатног жита и варенике!
С Христом у срцу нека се страда!

Е мој народе поносни, дрски!
Ти, што још видаш Косовске ране,
„ Гробнице плаве” што су ти знане,
није пристојно ћутати Српски!

© Душан Комазец

Светски дан поезије – ПоезијаСРБ 2023.

У музичком тренутку Светског дана поезије – ПоезијаСРБ 2023. су наступили Сандра Миладиновић, Љубиша Боровац, Градимир Карајовић, Драган Живановић и Бата Петровић.

Настави са читањем “Светски дан поезије – ПоезијаСРБ 2023.”

OBEĆALA SI-Zdravka Pap

Obećala si
da umreti nećeš,
i da ćeš biti na straži,
našeg života ako počne
da nas ispituje.

Obećala si
da ćeš nas čekati,
ispod strehe sa ružom u ruci,
i biti dimnjak i kućni prag
da nas ugreješ uspomenom.

Obećala si
da nas ostaviti nećeš,
i nisi nas ostavila,
ostavili smo mi tebe,
i još se mučiš,
da nisi pogrešila
u ljubavi.

Obećala si
da ćeš nas pratiti,
i kad ne budeš živa,
i obećala si da ćeš
umreti srećna,
što si rodila
zvezde sa neba.

Obećala si
i nisi znala
da je sve teže
da budeš sama.

UZALUD NESTALO-Miroslav Krnjeta

Ljubavi kad te nema
u srcu cvetaš rađaš život
ali uzalud sva lepota drema
dobijam prut uvreda odjekuje topot.
Dao sam ruže iz bašte ljubavi
brao za proleće zelenih slapova
vezujući u nadu neraskidivih snopova
verujući pobediće tunele gde mržnja boravi.
Ali korov jezika pobedi duše cvet
crni vetar oduvao polen  mirisnih snova
raspalio žar mržnje i jezike plamenova
i sada pale stubove na kojima cveta svet.
Gledam kako mi vene krv
čekam jednu ružinu reč na livadama,
uzalud proleće jede besni crv
nema ljubavi puca lepota u olujnim
naletima,
Možda sam promašio stazu
a možda ljubav sejem na praznu
zemlju,
vidim ljubav se gasi u mrazu
pitam se gde si svetlosti nestala,
duše jedini prijatelju.

ТРАЖИМ…

ТРАЖИМ…

Тражим…
Кап воде на нечијем длану,
мелем за тешку, непреболну рану.
Један осмех што душу лечи,
да ми срце рањено излечи.
Загрљај да ме од невоље сакрије,
додиром нежним да ме обавије.
Једну руку, топлу и меку…
Тражим човека – у човеку.

Тражим…
Речи које заглушују тишину,
зрак сунца који обгрли планину
и топло ме по лицу милује.
Тражим глас који кроз време путује,
да ме смири кад осетим тугу неку…
Тражим човека – у човеку!

Две птице што цвркућу у гнезду
и једну сјајну, лутајућу звезду.
У бесмислу да пронађем смисао.
Тражим једну изгубљену мисао,
што стално плови кроз мутну реку.
Тражим човека – у човеку!

Спас од тужне чамотиње,
извор воду сред пустиње,
да умивам њоме лице.
Златно перо рајске птице,
да ми брише сузе кад потеку.
Тражим човека – у човеку!

Весна Стојковић, Лесковац

СЛАВУЈ – Љубодраг Обрадовић


СЛАВУЈ

Лежиш будан у кревету,
славуј у ноћи пева.
Сан је у далеком свету,
идеала више нема.

Тело уморно дрхти,
заборав напада мозак,
нема ни дашка младости,
живот је постао грозан!
Настави са читањем “СЛАВУЈ – Љубодраг Обрадовић”